Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Стојачковић Александар, књижевник, родио се у Сомбору 1891 године.

По свршетку средње школе, учио је богословију и права, па је године 1847 био професор у карловачкој гимназији.

Године 1848 повукла је и Стојачковића струја, која је сав српски народ у Аустроугарској у оно време заталасала.

Доцније је добио државну службу, у којој је остао до године 1884.

Преминуо је године 1893.

Стојачковићеви су радови:

1. Историја восточно-славенског богослужења у Кирилског књижества код Славена западне цркве. Нови Сад, 1847.
2. Черте живота Српског Народа у Угарским областима (895—1848) у Бечу, 1849.
3. Die Staatsrechlichen Verhältnisse der Serben in der Wojwodina, Temesvar,1860.
4. Питања Великокикиндског дистрикта са државоправног гледишта, повластице, које му служе за основ, и историчкоправничка расправа о питању откупа тако званих иберландских земаља. Будим. 1868.

Стојановић Стеван, родио се 1792 године, у селу Трњанима у Стигу, на десној страни реке Млаве.

Још за младости прешао је у Пожаревац, и отворио дућан; а пошто се је прилично обогатио, трговао је свињама.

Године 1829 Кнез Милош, познавши Стевана из ближе, узме га у пожаревачки суд за члана. Ту је служио неколике године.

Кад је Кнез Милош почео заводити редовну војску у Србији, први официри, као учитељи тој војсци, били су му из Русије. Један од тих првих официра, био је преко мере оштар према војницима, па су се на њега много жалили и војници и родитељи војнички.

Кнез Милош зовне Стевана Стојановића, и пошље га у касарну да извиди те жалбе, па да му јави шта је и како је?

Стеван дође официру Русу, и каже му да жели уписати се у војнике. Рус, видећи Стевана, малена растом, а у народном оделу, рекне:

— Ниси ти за војника, и одбије га.

— Молим ти се, прими ме; желим да будем војник!

— Одлази! Ти се мужик! Ниси ни за добошара!

— Али је мене послао Кнез Милош, да ме примиш!

— Ако те је Кнез послао, примићу те, али ћеш сам побећи други дан…

И прими га.

Официр је био ископао у пољу јаме где вежба војнике. Јаме су биле широке колики је највећи човечији корак. Он заповеди да се маршира преко тих јама. Ко се год олени, или је малога корака, тај пада у јаму, а официр га после за то бије.

Еле Стојановић се преко тих јама вежбао цела три дана, слушао и вршио све најоштрије заповести, па кад све то собом огледа како је, оде Кнезу Милошу, и каже да је тај човек бесан, и да не учи војнике, него их само мучи, јер је то ваљда њему слатко.

Кнез смени тога командира, који је, сазнавши ко му је био комесар, чупао косе од чуда, вичући:

— Ах! прокљати мужик, как он мења надул?

После тога, у селу Божевцу нека жена, код жива свога мужа, спанђа се с новим бећаром, па, с овим у друштву, убије свога венчанога човека.

Сељаци се узбуне на тај неваљали живот, па ухвате убилце, свежу их, и одведу у Пожаревац суду.

Суд пресуди да се убију и човек и жена: труп преко трупа да падне, гласила је судска пресуда!

Ствар оде народном суду. И он ту пресуду одобри. Оде Кнезу Милошу, а он пресуду измени у толико, што жени — која је имала шесторо ситне деце — опрости живот да ту децу гледа, а бећар, њен милосник, да се убије.

Пресуда се пошље млавском капетану Кукићу да је изврши у самом селу Божевцу, пред сељацима, које треба сабрати да виде погибију кривчеву. Капетан скупи сељаке, који су већ раније мрзили и на ону жену и на човека, и пред њима почне читати пресуду с почетка, а кад дође до оних речи „да се обоје из пушака убију, и труп преко трупа да падне“, сељаци оспу огањ, и убију и жену и човека, ма да је кнежева милост била жени поклонила живот!

Ово се још тај дан дозна у Пожаревцу. Кнез плане на таку самовољу сељака, и заповеди:

— Село Божевац да се спали све; једна кошара да не остане усправо!

Издавши таку страшну заповест, узјаше коња и оде у Крагујевац.

Ко сада да дигне руку, и да гурне угарак у највеће село у Млави? А ко опет сме не извршити заповести кнежеве? Сељаци обисну молити кнезове у суду, да умилостиве Господара те да поштеди село; али нико од кнезова не сме Милошу на очи да изиђе тога ради. Најпосле сви се окрену Стевану Стојановићу, и он пристане; седне на поштанске коње и, за ноћ, стигне у Крагујевац. Изиђе пред Кнеза; издржи прву његову ватру, али му разјасни како нису крива нејака деца, старци, и болесници за неколико на зло брзих људи, а можда и за несмотреност старешинску.

Кнез опрости селу; али Кукића отера с капетаније, а Стевана Стојановића извади из суда, и метне за капетана Млави.

Као капетан, Стојановић се одликовао особитом старошћу о својој дужности. Никад није човека опсовао, а псовање је било општа навика у свих старешина његовога доба. Идући по срезу, носио је и пио своје вино. Никад није трпео да му се готови ручак или вечера из раније, него је јео што је где затекао. Осем воћа, ако би му ко донео, ништа ни од кога никад није хтео примити.

Кнез Милош га је јако уважавао.

Кад се 1833 поврати Тимочка крајина, Кнез Милош постави Стојановића за команданта целе те крајине, где је остао до 1839, када је постао члан државном савету, у ком је звању утврђен и после промене, на име 20 новембра 1842.

Стојановић је у Крајини живео и управљао онако као што је живео и радио у Млави.

Као државни саветник, добио је био власт да надзирава поште, које су онда у свој земљи тек биле заведене. Његови извештаји о повереним му пословима служе на част и њему и писарима његовим.

Стеван Стојановић одликовао се је међу нашим старим неписменим старешинама и тиме, што је своју децу марљиво школовао. Син његов Милош слушао је права у Паризу. Зла је срећа хтела да је тамо и кости оставио. Отац његов дигне се чак у Париз, на гроб сину своме, и постави му белег по српском обичају. Том приликом прелазио је у Енглеску, и свраћао у многе градове у средњој Јевропи.

И ако је био неписмен, Друштво српске словесности изабрало га је за свога почаснога члана.

Стеван Стојановић био је човек омален, плав, малих брчића, због чега је и прозван Ћоса.

Преминуо је у Београду 1 јула 1855 године, и укопан је код Маркове цркве у Палилули.

Стојановић Исидор, родио се је у варошици Кањижи у Бачкој, године 1809. Основну школу учио је у месту свога рођења, а средњу наставу добио је у сегединској гимназији и у лицеју; после тога отишао је у Пешту, где је на универзитету слушао права.

Кад је Стојановић био у трећој години права, Кнез Милош, дознавши за његово добро владање и лепе способности, позове га, 1835 у младу крагујевачку гимназију за професора појезије.

Стојановић се томе позиву радо одзове, дође у Крагујевац, прими се службе, и предавао је појезију, до половине марта 1839.

Пада у очи што је Стојановић својим ђацима, више омилио домаће песнике, него икоји наставник после њега. И данас ћете наћи стараца, Исидорових ђака, који ће вам на памет изговорити по целе стране из Симине „Србијанке“, а доцнији многи „слушатељи појезије“ нису можда ни видели „Србијанке“!

Године 1838 основан је у Крагујевцу лицеј. И Стојановић је, у половини марта 1839, добио у њему катедру опште историје.

У овој служби остао је до смрти. Уза своју редовну дужност, Стојановић је доцније, кад је лицеј пресељен у Београд, својски радио да се отворе недељне школе у нашој вароши, а у њима је предавао као наставник врло успешно.

Радећи на катедри, Стојановић је дома преводио општу историју и спремао је за штампу, али није дочекао да му тај рад изиђе на свет.

Књижевни његови послови ово су:

1. Преодница свеопште историје, у Београду, 1844;
2. Брзоуки Буквар, који је удесно нарочито за своје ђаке недељних школа, у Београду, 1846;
3. Наставник у првој класи београдских школа, који је штампао с одобрењем попечитељства просвете, у Београду, 1846;
4. Слово на Св. Саву, које је говорио у лицеју београдском, 1846;
5. Протокол Карађорђев, који је уредио, регистровао и издао, по одлуци Друштва српске словесности, у Београду, 1848;
6. Многе белешке о догађајима у Србији од почетка овога века, које су штампане у првим Гласницима, и које су већином добра историска грађа.

Стојановић је један од првих чланова Друштва српске словесности, у којему је радио својски све до своје смрти.

За своју ревност у служби, Стојановић је од ондашње владе награђен султанским орденом нишаном ифтихаром.

Стојановић је био здрав, леп, пријатан у опхођењу, весео у друштву; а преминуо је на пречац од колере, 12 јуна 1849 године, у Београду на Врачару у својој кући, и сахрањен је код цркве Св. Марка.

Стојановић Дум Иван, декан стоне цркве дубровачке, родио се у Дубровнику 5/17 декембра 1829 године.

Гимназију и философију свршио је у Дубровнику а богословију у Задру.

Године 1852 постао је свештеник, и поповао је најпре у Корчули па, после једне године, преведен је у Ријеку Дубровачку, где је провео тридесет година.

Године 1883 постао је каноник, а 1896 каноник декан Стоне дубровачке цркве. У том чину га и смрт снађе 6 септембра 1900.

Написао је новелу Луко Мали, Госпођа Мара, Ђоро, Жагарац, и превео је Дубровачку историју.

Овај човек био је свештеник католичке римске цркве, и свештеник одличан, али је тим не мање љубио свој српски род, из којега је никао, и осветљавао га и бранио од сваке напасти.

Нека му је лака мајка земља а светао помен међу браћом!

Стојановић Влајко, родио се у селу Голешници, у округу алексиначком, 1847 године.

Влајку бејаше крштено име Владимир, али су га сви звали за живота, и сви га помињу по смрти, именом од милоште, па га и ми у Поменик тако уписујемо.

О животу Влајковом ми знамо веома мало; знамо да се је родио 1847 у селу Голешници, да је служио у редовној војсци, и да је као наредник друге поле декембра 1877 дошао у Лесковац, па оданде отишао међу Вучанске устанике, и уредо их за бој; био се с њима против Арнаута, докле 22 декембра није погинуо!…

Али оно што очевидци причају о његову раду, и о његовом држању у боју; што се казује о јуначкој смрти његовој, о његовој служби дужности, даје његову имену право да се уврсти у Поменик знаменитих милих покојника.

Као што је већ поменуто, Влајко је најпре дошао у Лесковац. Разабравши да томе месту прети велика опасност од Арнаута, који нагињу да продру преко села Вучја, где је била чета устаника Срба, Влајко одмах оде међу те устанике, и од часа заузме Дилавер-бегову кулу, и утврди је.

22 декембра навале Арнаути свом жестином својом на устанике. Пушке су гроктале с обе стране; само су нападачи, не имајући никаква заслона, много више страдали него опсађеници.

Влајко је био душа свих устаника; по његову гласу кретала се је сва јуначка дружина у кули: он је летео свуда, мртве жалио, рањене тешио, живе соколио. И свакад је био пун наде, весео, насмејан.

Пред по дне огањ малко попрестане.

Влајко рекне друговима:

— Браћо! Ево је огањ малко престао; да седнемо да мало поручамо! Кад на ново запламти, немамо се кад и сетити хлеба!

Приседну ручати.

Влајко једе орно, и весели другове: „А ми, прича један од другова његових: — изнемогли и забринути: неки жваће а не може да гута, а некоме се чисто смрзле вилице.

— Што сте тако невесели, ако Бога знате? пита Влајко: — Зар ми не би помрли и код својих кућа! Та, браћо моја, два пута не умире нико, а један пут мора свако. Што да мислимо о том? Деде, у славу Лесковца, који ми овде чувамо, и који би, да није нас овде, вечерас букнуо у пламен!

Наже чутуру, напи се вина, па је даде другу; иза тога се прекрсти, узе по среди пушку, и одлете од пушкарнице до пушкарнице.

Не прође много, а на ново загрокташе пушке; на ново се отпоче борба. Влајко трчи свуда, прегледа све, наређује што где треба, соколи све! Али… ено и њега згоди самртно зрно: он паде да више не устане!

Другови га снесоше у једну собу у кули.

Самртно рањен, Влајко се тешко издиже на руку, да види како се бије бој, и друговима виче:

— Не мајите се око мене; гледајте бој; мислите за Лесковац!

Освоји ноћ; бој се претрже.

Освану други дан. Арнаути већ беху одступили, оставивши на бојном пољу 140 мртвих бораца, и 12 коња!

Али тај други дан затече јунака Влајка ледена као сињи камен. Он већ беше заспао вечни санак.

Другови Влајка укопаше крај цркве накривањске.

Пошто се учинио мир, дошла је Влајкова мајка на гроб сину, и ожалила га жалбом материнском.

Човека подузима неко чудно осећање, кад слуша што причају о Влајку другови који га надживише, и с каких поштовањем помињу мештани мајку његову. Они њу не жале; они јој готово, завиде, честитајући јој што може рећи да је мајка онаком соколу!

Благо њојзи и с мртвим онаким сином! Нека не жали материнских суза. Име Влајково изазваће сузу и у туђем оку након много времена после нас!

На Влајкову гробу стоји камени крст са записом:

„1877, декембра 22, Владимир Стојановић од Голешнице“.

Борба која је укинула јуначку главу Влајкову, није дала Арнаутима спојити се с турским четама у клисури, и сачувала је Лесковац од плена и огња. А за то:

Слава Влајку, и његовим у боју друговима!

Стојадиновићева Милица Српкиња, родила се у Врднику у Срему 1830 године.

Основну школу свршила је у месту својега рођења, а вишу девојачку школу учила је у Варадину.

Миличин отац, Василије Стојадиновић, био је свештеник, и настајавао је јако да сву своју децу школује и изведе на пут.

У породици Миличиној прича се да је она почела певати још кад јој је било тек 13 година!

Милица Стојадиновићева јавља се некако у оно време кад је туђинштина била врло јака у одабранијим српским друштвима на оној страни; кад су се већ српској деци била почела надевати имена туђинска; кад су српкиње у својој православној цркви међу собом говориле немачки, причајући једна другој како ђаци лепо певају дас гросе Господи помилуј. Итд., итд., итд.

Српкињи, која је знала славу свога народа, и осећала понос својега народнога имена, срце запишти. Њој је било тешко гледати да потомци славних предака тако малодушно, тако драговољно пуштају да им се у срцу гаси оно осећање којим управо и јесу оно што су, па навали радити колико год је умела и могла да се србињско осећање окрепи у њезиних земљака и земљакиња.

У таком раду, Милица није никад потписивала свога крштенога имена, докле уз њега није додала и то да је Српкиња! На својим штампаним списима своје име и презиме бележила је само почетним словима, а име Српкиња исписивала је и штампала цело целцито.

Од Милице Стојадиновићеве српској књижевности остали су ови списи:

1. Песме М. С. Српкиње, у Новом Саду, 1855. Треће, умножено издање ових песама изишло је у Београду, 1869;
2. У Фрушкој Гори, од М. С. Српкиње, прва свеска, у Н. Саду. 1861; друга свеска у Земуну, 1862; и трећа свеска, у Н. Саду, 1866.

Ово у Фрушкој Гори по облику је неки дневник у који је Милица уносила своје песме, белешке, а и неке народне умотворине.

Милица је била у пријатељству с Вуком Ст. Караџићем, Симом Милутиновићем, Владиком Радом, Бранком Радичевићем, Љубомиром П. Ненадовићем, и многим другим славним сувременицима.

Она се није никад удавала. „Своју женску љубав угушила је, вели јој по смрти један поштовалац: — да више остави маха љубави према роду своме“. Сиротовала је свега века свога, и опет је њена рука била бржа да удели сиромаху него рука многе богаташице.

Милица је преминула у Београду 25 јула 1878, у 48 години свога живота, и укопана је код цркве Св. Марка, у Палилули.

Њен побратим за живота, Светолик Лазаревић, опевао је своју посестриму песмом која се овако почиње:

„Племенита красна душо,
Хвала ти на труду твом!
Ти ћеш остат’ вечно мила
У јуначком роду свом“.

А Емило Чакра жали је жалбом братинском у броју 49 „Јавора“ за 1878. Лака јој српска земља!

---

1. Јавор за годину 1878, бр. 45. ↩︎

Стефановић Стефан, писац, родио се у Новом Саду 1807 године.

Основну школу и гимназију свршио је у месту свога рођења; философију у Сегедину а права у Егри и у Пешти.

Био је момак стаса висока и витка, плав и у дружењу врло благ. Нико од њега никад није могао чути грубе речи.

Стефановић је рано почео писати. Познате су данас његове неколике Оде (Вуку Ст. Караџићу, Доситеју Обрадовићу, Павлу Ј. Шафарику, и др.). Иза тога је написао трагедију: Смрт Цара Уроша, која се представљала у Новом Саду 1825. А доцније је два пута штампана.

Стефановић је врло рано преминуо: он је легао у гроб у месту свога рођења 1828.

Матица Српска у Новом Саду, године 1894, посветила је једну седницу спомену Стефановићеву 24 септембра поменуте године, и гроб му је обележила каменом код Успенске цркве.

Стефановићу слава! А Матици хвала!

Стефановић Лаза др медицине, књижевник, родио се у Зајечару 1834 године од родитеља врло сиромашних.

Основну школу свршио је у месту рођења a два разреда гимназије у Неготину. Доцније је, после дуже муке и злопатње, отишао у Крагујевац, где је продужио трећи и четврти разред, а довршио је гимназију и лицеј у Београду.

По свршетку лицеја, српска влада пошље Лазу, као одлична ђака, у Беч 1861: да учи лекарске науке, и Лаза је, године 1867, положио испите и постао доктор у медицини а 1868 и доктор у хирургији.

Године 1867 августа 7 постављен је Стефановић за физикуса округа алексиначкога, где је служио шест година. Из Алексинца је, по својој молби, премештен у Смедерево, где је остао пет година.

Године 1879 постављен је за секретара санитетског одељења у министарству унутрашњих дела; године 1885 за инспектора санитетских завода, а године 1888 за начелника санитетског одељења, у ком га је звању и смрт снашла 1890 марта 27.

Као лекар, Стефановић се одликовао темељним знањем својега заната, а као јавни радник тачношћу и уредношћу у свакој служби својој.

Он је у Београду, поред своје редовне службе, неко време предавао антропологију и хигијену у богословији и у вишој женској школи као хонорарни професор.

Др Лаза је штампао 1879 године у „Народном Здрављу“ више својих оригиналних чланака.

Још је написао:

• Антропологију, коју су му сами ђаци штампали, и
• Хигијену, која је штампана у 12. књизи 2 одељка Лекарског Архива.

Од мањих радова могу му се поменути:

1. Статистички преглед о боловању и умирању по окружним болницама;
2. Алексиначка Бања;
3. Један нов инструменат за екстирпацију попречних мембрана у ваздушним цевима;
4. „Chorea Laryngis и Spasmi saltatorii“.

Као практички лекар, особито је хваљен да је био срећне руке у дечиним болестима.

Др Лаза је био телом неразвијен, управо сакат човек и у руке и у ноге. И све те своје недостатке он је у служби савлађивао па сваку своју дужност тачно вршио. Уз то је био необично бистар и досетљив.

Један Лазин по струци колега а по служби другар потпуно развијен телом, а и језик му мајка није испредала, видећи Лазу онако саката и у руке и у ноге, рекне:

— Погледајте га! Ово је по свима правилима науке требало да умре најдаље кроза шест недеља по рођењу, а оно не само да је остало живо него га ево где друге људе лечи!

Лаза се окрене к њему, махне главом, и одговори:

— Ти се поносиш оним на теби што није твоја лична заслуга, а на мени се смејеш ономе што није моја лична кривица: сам кажи какав си човек!?…

Стејић Јован Др, родио се у Старом Араду, године 1804, од родитеља сиромашних.

Основну школу и гимназију учио је у Араду, философију у Сегедину, а медицину у Пешти; после је, као „благодејанац“ текелинога завода, отишао у Беч где је 1829 постао доктор у медицини.

Иза тога, дошао је у Земун за лекара.

Из Земуна отишао је у Шабац за лекара г. Јеврему Обреновићу брату Кнеза Милоша.

У тој служби, становао је у Шапцу, Београду, или Крагујевцу, где је кад боравно г. Јеврем.

По одласку Кнеза Милоша из Србије, био се је вратио у 3емун, где се је, тада, и оженио. Иза тога је прешао у Србију и, 23 фебруара 1840, постао је начелник санитета у министарству унутрашњих послова, па главни секретар у државном савету, у ком звању остао је до смрти.

Др Јован Стејић, велики родољубац, био је један од првих научника који су желели склопити „Друштво Српске Словесности“. А кад је, државним законом, то друштво уређено, Стејић је био један од његових првих и највреднијих чланова.

Стејић је уредио и штампао пет свезака „Забаве за ум и срце“; а превео је и штампао још 1826 године „Хуфеландову Макровиотику“, која је била јако распрострањена.

После М. Светића, Др Стејић је био најснажнији противник Вуковој реформи у језику и правопису. Он је саставио онај правопис српски који се је најдуже одржао у службеном језику у Србији, и који је пао тек године 1868, кад је оборена и последња забрана Вукову правопису.

Др Стејић је написао „Језикословне примедбе на предговор г. Вука к преводу Новога Завета“¹.

У овом саставу видите човека поштена, образована, где се бори против Голијата; видите сву добру вољу, али не видите знање ствари, и гледате како се све његово оружје, и сва борачка вештина распада у прах пред страховитом логиком ствари, пред правим знањем посла који Вук послује.

И овај Др Стејић, прочитавши Даничићев „Рат за српски језик и правопис“, уздахнуо је и рекао:

— Е, овако још није писао ниједан Србин!

При свем том, Стејић се је одликовао добрим избором у својим списима или преводима, јасним слогом и, за оно доба, доста чистим језиком.

Стејић је био омален растом, слаб здрављем, уредан животом, пријатан опхођењем, и уљудан у борби. Преминуо је у Београду 23 новембра 1853, и укопан је код палилулске цркве.

---

1. Гласник 2, 1—42. ↩︎

Стевановић Стеван, прозвани Тенка, родио се у Поречу месеца маја, 1797 године.

Отац Тенкин, Јован Стевановић, био је, као што је мало пре испричано, од 1811 — 1813 војвода у Поречу.

За детињства свога, Тенка је учио школу у Београду, а кад је Србија 1813 страдала, прешао је у Банат, и онамо наставио школовање у Ораховици.

Године 1816, месеца септембра, врати се Тенка из Ораховице у Пореч к оцу своме Јови Стевановићу.

Године 1817, Кнез Милош, с братом својим Јованом и Јоксом Милосављевићем дође у Пореч. Јова, отац Тенкин, био је тада јако ослабео, те Кнез Милош на његово место стави Јоксу Милосављевића за старешину поречкој нахији, а младога Тенку постави Јокси за писара. Осем тога испроси за Јоксу Јовину кћер Милицу.

На тај начин, Тенка је прво ушао у државну службу године 1817, као писар Јоксе Милосављевића.

Године 1820, дође у Пореч за управника Вуле Глигоријевић, те Тенка и код њега буде писар до 23 априла 1825.

Од године 1825 до 1830, био је Тенка кнез поречкој нахији а од те године до 23 априла 1834 као капетан Поречке Реке, јер се је поречка нахија, по наредби Кнеза Милоша, прозвала „Поречка Река“. Онога дана пак постао је „советник финанције“.

Године 1835, постао је члан управнога савета у Крагујевцу, а вршио је дужност исправника у Београду. Те је године постао и вице-председник тога совета.

Године 1836, постао је председник савета.

Године 1838, постао је попечитељ просвете и врховни надзорник карантина.

Находећи се у том звању, Тенка је собом походио све ондашње школе у Србији, и издао је неке упуте за унутрашњи рад у школама.¹

Године 1839, кад је дошао устав, за који је с осталима и Тенка радио, постао је, као већ саветник, попечитељ правде и просвете.

Године 1840, био је један од незадовољника владом Кнеза Михаила и, са својом дружином, био је отишао у Цариград.

Године 1842, по одласку Кнеза Михаила, дошао је опет у савет, где је 1844 постао вице-президент а 1848 председник томе скупу.

Године 1857, ушао је у заверу против живота Кнеза Александра, због чега је пао у затвор, осуђен на смрт, и одведен у гургусовачку кулу, из које је, на заузимање портино, пуштен лицем на васкрс 1858, али се морао удаљити у Турску, где је живео до доласка у Србију Кнеза Милоша, а тада се вратио и живео је с пензијом код своје куће у Београду.

Преминуо је 2 септембра 1865 у Београду.

Тенка, је био човек онизак; ходио је у старост готово погурено; био је црне масти, малих бркова, малих и мудрих очију, и под старост ћелав.

Рачунао се је, у своје време, међу људе који умеју лепо говорити и владати пером.

Често се прича за једну изреку која је пала на његов рачун: „Висок штил, и Тенка га не разуме“! То јест, нешто је тако заплетено написано, да му ни сам Тенка не би могао наћи смисла!

---

1. Гласник 24, чланак Школе у Србији, стр. 10. ↩︎