Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Шућур Јаћим, родио се у селу Грачацу, у Подибру.

Шућур је био војник од 1804 до 1813 и, у више бојева, одликовао се јунаштвом; особито је осоколио на селу Маврићима преко границе 1809 кад се оно ударало на Пазар. Ту је заробио, или боље рећи узео у заштиту, Туркињу девојку, да јој се не би што догодило, као што у ратно време може да буде. А кад је родбина за њу разабрала, вратио ју је роду, као сестру рођену.

За Шућура се прича да је могао, играјући коња, прометнути му се испод врата, па се опет вратити у седло.

После несрећне године 1813, Шућур се предао Турцима кад и остали народ. Доцније га Турци позову у Пазар, и онамо га по заповести Адем-пашиној погубе.

Аћим Шућур је био малена раста, те су га за то звали Аћимац, али му је срце, по јунаштву, било за двојицу.

Кад су га у Пазару затворили, Турци затраже од његова брата Мијаила 50 кеса новаца, божем да му брата пусте. Мијаило им те паре састави, а Турци тада и њега и сву му породицу отерају у Пазар па, после дужег времена, њега и жену му с осталом децом пусте, а кћер му Станију задрже. Ова се Станија, посте неколико година, као турска робиња, обрете у Београду где је Кнез Милош откупи и врати родбини.

Шупљикац Стеван, војвода српски, родио се је у Петрињи, у војничкој крајини 1786.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију у Шопрону — све с најбољим напретком.

Отац је Стевана спремао за живот грађански, али син замилује војничку службу и 1805 ступи у војску, у пук оца свога, који се тада налазио у Италији. Одмах прве године постао је официр.

Године 1809 био је потпоручник а 1810 поручник.

Кад је, по пожунском миру, горња хрватска крајина дошла под Француску, Шупљикац је такође отишао под заставу Наполеонову, под којом је војевао до 1814. За то време био је ађутанат ђенералу Мармонту, и 1812 постао је капетан. У војни против Русије добио је крст почасне легије и од саксонскога краља „орден за заслуге“.

Године 1814, налазећи се у граду Магдебургу, прешао је на страну Аустрије, а 1815 премештен у банатску регементу, дошао је у Панчево где је остао до 1831 године.

Године 1832 отишао је с војском у Италију, и онамо је постао мајор.

Године 1837 постао је потпуковник, и из Баната је премештен у хрватску крајину.

Шупљикац је у Банату оставио безбројне спомене своје доброте и честитости. У хрватској крајини боравио је у огулинској регименти. Живећи онамо као одличан Србин, дао је песнику Николи Боројевићу честит предмет за одушевљено певање.

Године 1842 постао је пуковник и као такав, с огулинском региментом, отишао је у Италију где се је борио јуначки, и постао ђенерал-мајор.

Срби у Аустроугарској, у почетку године 1848, покрену се живље да траже своја старинска права. У првом реду тражили су да се у цркви васпостави српски патријарах а у народу да се врати српски војвода.

1 маја 1848 у Карловце се скупи она знаменита мајска скупштина која прогласи то обновљење. Тада митрополит Јосиф Рајачић, једногласно извикани за српскога патријарха, упита:

— Браћо! Желите ли изабрати војводу од људи реда грађанскога, или хоћете од војничкога?

— Од војничкога! одговори скупштина као из једног грла.

Тада Рајачић узе помињати људе за које је држао да могу бити достојни тога чина. Најпре помену фелдмаршала-лајтнанта Јована Живковића.

Скупштина ћути.

Он помену ђенерала Јовића.

Народ опет ћути.

Каза име ђенерала Тодоровића.

Опет сви ћуте.

Рајачић, најпосле, изговори име Стевана Шупљикца.

На то загрми народни глас:

— Живео Војвода Стеван!

Звона зазвоне; пушке стану пуцати. Народ запева Многа лета, па онда: Сеј дењ јегоже сотвори Господ!

Све је то певала цела целцита скупштина!

Одмах иза тога одлука се та пошаље цару у Инсбрук на одобрење, али је цар није хтео одобрити.

И Шупљикцу у Италија то је јављено, и он је народу захвалио, али своје војничке дужности није хтео оставити.

Међу тим се заметне крвав рат између Срба и Маџара.

Двор се није могао да одлучи радити против Маџара силом.

А Шупљикац, човек чисто војник, начелно противан сваком мешовитом звању и раду, није хтео примити се војводства. Али кад ствари међу Србима узеше рђав окрет, онда главни заповедник војске у Италији, маршал Радецки, находећи се близу Милана, дозове Шупљикца, па му рекне:

— Обедујте овде у мене, па, ено делижанца готова, седити и идите одмах у Карловце к Србима!

— Али, молим, рече Шупљикац: — нису ми овде коњи и пртљаг?

— Све ћу вам то ја послати!

И тако се крене одмах те 4 октобра 1848 стигне на Бансто, где га народ дочека, и Архимандрит Грујић поздрави беседом.

Три дана трајала је слава у Карловцима због доласка војводина међу свој народ.

Из Карловаца Шупљикац пређе преко Дунава да обиђе бојна поља на којима су се већ крвавили Срби и Маџари.

Видећи да Маџари великом силом потискују Србе к Дунаву, Шупљикац предузме мере да се само може бранити, докле доцније не би наступила могућност за нападање.

На крају прве поле декембра стигао је био у Панчево.

Ту добије глас да 3000 Србијанаца, под командом Милутина Петровића брата Хајдук-Вељкова, долазе браћи у помоћ.

Шупљикац се обуче у свечано одело, седне на коња и, окружен својом пратњом, изиђе на крај вароши, и поздрави Србијанце:

— Нек’ види Јевропа! Нек’ види свет, рекао је он: — како брат брату помаже!

На тим га речима заспе љут загушљив кашаљ тако да више није могао проговорити. Кашаљ је бивао све јачи, докле се војвода зацене и поведе да падне. Пратња га прихвати, сине с коња, унесе у једну сиротињску кућицу, где у 5^1/2, часова по по дне издахне; то је било 15 декембра 1848.

Панчевци оно вече с буктињама пренесу у варош војводино тело. Други дан је пренесено у Земун, где га је опевао патријарах Јосиф Рајачић, и оданде је однесено у Крушедо те укопану до Деспота Ђорђа Бранковића и Манастирлије.

Тако се завршио живот Стевана Шупљикца последњега српскога војводе у Аустро-Угарској!…

Штитарац Марко, родио се године 1782 у селу Доњем Добрићу у Јадру.

Док је још био дете, отац његов прода своје имање у Добрићу неком Баштовановићу, па се пресели у Мачву у село Штитар. Овде је Марко провео неколике године, па је одавде дошао у Београд да учи занат.

На тај начин, дошло му је презиме Штитарац.

Године 1806 Марко остави иглу па дохвати пушку, и стане се тући с Турцима. Ратни занат почео је млади Штитарац учити у славнога Бимбаше Конде.

— Где смо се год ударили с Турцима, причаше покојни Петар Јокић: — Марко Штитарац је свакад први донео турску главу.

Доцније је Штитарац оставио Конду и прешао Луки Лазаревићу, уз кога је остао до 1813 године.

Несрећне године 1813 Марко Штитарац не хте за војводама у Немачку, него оде у планину.

Године 1814 и у почетку 1815 видимо га уз Кнеза Милоша као момка који прима од Кнегиње Љубице ону страшну клетву: да њу, сву децу њену, и свекрву јој, поубија, ако би се Турци приближили, и ако би се видело да ће их заробити!

И, какав је, Марко би то извршио!

После тога, по упуту Кнеза Милоша, Штитарац је дошао у Мачву, и ту је живо настајавао да се Мачвани дигну на Турке. Мачвани су већином били уморни и ради миру, за то не само нису хтели послушати Штитарца, него су му још почели претити да ће зло проћи ако се не уклони између њих!

Тада је Штитарац, на једном скупу, изнео пред Мачване крст и ибрик, и поставио им ово страшно питање:

— Хоћете ли, браћо, за крстом или за ибриком?

И они су, у муци и двоумици, одговорили:

— Волимо за ибриком!

После битке на Дубљу 14 јула 1815, Кнез Милош је поставио Марка Штитарца за капетана Поцерини, ставивши и Мачву под његову власт. Али је Штитарац имао помоћника Симу Катића који је седео у селу Глоговцу, и управљао Мачвом, те се њоме Штитарац мање бавио.

Марко је миловао село, отворен чист ваздух, и лепе изворске воде. То је све нашао у селу Варној у Поцерини, где су биле остале турске земље, куће, зграде, и један красан точак који с звао Пашина Чешма.

Штитарац се ту и настани. Над Пашином Чешмом начини чардак за одмарање, а чешму оправи и уреди како је могло лепше, па је над тим својим точком, на чардаку, често сеткарио, одмарао се, и гледао у лепе церске висове или богате поцерске равни.

Сви сувременици који су Штитарца познавали уверавају да је био јунак и брз да пролије крв. Његова је рука могла извршити и најцрња недела. Турке је мрзио свом силом своје бесне душе, а није био много блажи ни према својој браћи Србима само ако је мислио да му их треба за што каштиговати.

Бивало је, кажу, да он хотећи човека убити с неким сотонским осмејком викне:

— Зини, у душу те твоју, да не кварим кожу!

И с тим речма скреше пиштољ у уста јаднику коме одузима живот!

Једне ноћи Штитарац је спавао на своме чардаку над чешмом а удари јака киша. Било је лето. Сутра дан је сунце истина огрејало, али је пут био врло каљав.

Штитарац седи на чардак и пуши.

Ево из Поцерине путем к Шапцу иде сељак на коњу коме реп није везан него се вуче по блату те коњ њиме каља и себе и јахача на себи.

— А у душу те! цикне Штитарац: – што томе коњу ниси тај реп подвезао, него тако каља и себе и тебе? Обали!

Момци оборе сељака и ударе му 25 батина!

Тога истога дана после по дне, опекло је сунце мозак да проври. Сељак се онај враћа из Шапца, а Штитарац опет цикне:

— А у душу те твоју, што томе коњу не пустиш реп да се брани од мува! Обали!

Момци га оборе те одвале 25 нових!

Много има таких прича о њему, и све га сликају као неку бесну силу која се мало устављала пред законима, људским и Божјим.

Владику шабачкога Мелентија Никшића убио је Штитарац у Шапцу 1816. Овом приликом умлатио је и двоје ђачади којима је кривица била што су вриснула кад су њега видела.

Владику је убио по наредби Кнеза Милоша зато што је радио о глави Милошевој, а децу је помлатио тек да је више крви!

Штитарац је умрьо 17 септембра 1830 у селу Варној, и укопан је код цркве добрићске, до гроба Милоша Поцерца.

Штитарац је био средњега раста, окрушасте снаге, бркова великих, смеђих, а погледа страшнога.

Шљивић Јован, млађи брат Живка Шљивића, родио се у Брежанима, али је доцније с братом прешао у село Брадарце где су се настанили кућом.

Јован је увек био уз брата Живка, и одликовао се је у свима бојевима баш као и брат му.

Милутиновић пева њих обојицу не разликујући једног од другога.

Године 1813, после Вељкове смрти, и после пада Неготина, Јован је, бранећи Пореч, самртно рањен. Оданде га понесу кући у село Брадарце, ну он у путу умре.

Тако мртва сачека га брат Живко у Градишту, одакле га однесе у манастир Рукумију, где га сахрани у цркви код средњега стуба с десне стране.

Жена Јованова, Кумрија, преуда се у Смољинац за некога Мијата, и однесе у нови дом Јованову сабљу. А кад доцније настане велика глад, она ту сабљу да неком Ибраиму спахији из Смедерева за кош жита!

Шљивић Живко, родио се у селу Брежанима у нахији пожаревачкој од прилике године 1775.

Школу је учио у Пожаревцу. Једном у игри свадивши се с Турићима, Живко је морао оставити и школу и Пожаревац, па се вратити кући, где га одреде да чува свиње. Овде се споречка с другаром својим, другим свињаром, и убије га из пушке на место.

За то буде одведен у Пожаревац суду. Чекајући да му се пресуди, Шљивић уграби прилику те побегне испред суда, и одметне се у хајдуке.

После три године хајдуковања, врати се у Брежане својој кући, помири се с оцем убијенога свињара, и стане радити земљу и патити стоку као и други сељаци.

Тада се ожени из села Липа, у смедеревској нахији. На скоро му умре жена и остане удовац.

У то време била је у Смедереву нека необично лепа девојка Митра. Турчин Сали-Ага загледа се у Митру и науми да је потурчи и узме за се. Родитељи се Митрини престраве од тога. Ваљало им је кћер час пре дати за кога, али је сваком момку који би Митру узео претило велико зло од Сали-Аге.

За то родитељи поруче Живку Шљивићу, као већ познатом хајдуку, те он дође, Митру божем отме, и венча за се у лугу, па одведе у Брежане.

Ова је отмица и Живка много стала, али ју је извршио срећно.

Сали-Ага је тражио тога отмичара, а Шљивић побегне у село Брадарце где му је била удата сестра, те се је онде крио од освете турске читавих пет месеца.

Одатле је пребегао у Влашку, па после је прешао у Аустрију, и живео је осам година у Ковину.

Кад је букнуо српски устанак 1804, онда је Миленко Стојковић из Кличевца дигао све пожаревачко Подунавље, а Живка Шљивића је поставио за буљубашу у својој војсци.

Кад је освојено од Турака Смедерево Карађорђе постави Шљивића за судију у смедеревском магистрату.

Тада је онај Сали-Ага, Турчин, који је Живкову Митру хтео на силу узети, већ био толико осиромашио да је на Шљивићевим вратима просио Бога ради!

Из Смедерева је Шљивић отишао с Миленком у Пореч, па у Крајину.

Године 1807, у славном боју на Малајници, Шљивић Живко и брат му Јова, осоколили су као нови Југовићи.

Ево како им за то пева Милутиновић:

„Шљивић Живко, и брате му Јово,
Унатјечце заслужисте хвале!
Та чусте се по свој Румелији,
К’о ’но негда Болани Дојчине.
Под ранам’ сте ви значили више
Нег’ другијех наоколо много;
Турке бити Вељка научисте
Озбиљисте Миленка достојност
Разгласисте Срба мишцу снова,
Уздигосте име Карађорђа;
Не погинут’ даказасте моћи;
Грдне ране држасте за спрдњу,
И к’о јајца ђулад и картаче,
Малајницу с командантом својим,
Окружену шанц’ма и топов’ма
Турске силе…
Бранили сте, не посрамивши се
Но вечиту славу приобрели
Ту с’ ранивши, и опет боривши“!

После ове славне победе на Малајници, Шљивић је дошао кући својој у Брадарце, те се одмарао и ране лечио.

Године 1809 јула 26 Шљивић је постао војвода у кнежини рамској у пожаревачкој нахији. У том чину утврђен је и године 1811, а 11 јануара 1812 дана му је овака настава за управљање војском и народом:

По савршенију нашем прошлога года, у јануару месецу, у датим вам дипломама назначено је све што сте ви, као служитељ народни, у исполненију службе ваше, дужни чинити. То исто и сад вам претписујемо и управљамо на исте дипломе да се у свему воопште владате.

Ко тому вам назначујемо следујушча:

1. Све што вам се од нас и од правителствујушчега совета наложи касателно службе општенародње како ти: порез, и говеда, и све што се заиште, да имате точно и на време, без свакој одлагања послати, иначе ћете одговарати за непослушаније, и примићете по опстојателствам пристојну казну.
2. Како и свагда што смо вам препоручивали, тако и сад вам тврдо налажемо: с магистратом нахије ваше у добром споразумљењу да будете: позната су и назначена дела службе ваше, следователно у судејске послове немојте се мешати, но напротив тога надлежи вам у свако доба магистрату сваку рукопомоћ чинити, и кривце које вам заиште предати. — Равно и магистрату се налаже у војена дела да се не мешају, нити војводама у томе сметају, но по пропису својему да се владају. Сваком члану магистратском опредељена је годишња плата по 400 гроша, а писару по 300 гроша. Ове новце, и трошак на мензулане. разрезаћете на вилајет и с прочим порезом донећете у касу народну, откуда ће се сваком издати: храну пак, по 500 ока жита и једно говече, сваком даћете од десетка, и то точно да издајете, да се не туже. Момци магистратски да примају на дан по оку хлеба, и куће њихове да су слободне од десетка и кулука.
3. Десетке да одвојите у сваком селу по особ, и од тога рачун издате.
4. Све што се у вашој нахији догађа дужни сте што скорије јављати.
5. Порез на ову годину налажемо равно онолико колико и прошасте године на нахију пожаревачку 25.000 гроша, к томе уредите мезулане као и прошасте године, и оно што је и магистрат одређено, разрежите. Састаните се с прочим војводама исте нахије, и сразмерно разрежите на главе порез, па што на вашу кнежину стане, јавићете нам.
6. За војна преступљења дозвољавамо вам кашиговати кривца сразмерно преступленију и штаповима, а бегунца из војске и онога који на позив у војску не дође, можете каштиговати шибом најдаље кроз 300 момака три пута. Прости капетан пак може, са сагласијем вашим, војног кривца каштиговати са 25 штапа, више не.
7. Од капетана ваших којег непослушна или неспособна у служби нађете, дужни сте га јавити нама и у совет с описом кривице његове. На место такова представљаћете другога кога ћемо ми и совет народни, ако благорасудимо, потврдити.
8. Џебане колико се сад код вас находи да јавите: ником до времена кад се на битку пође, да не дајете; пушке ко напразно меће да каштигујете с 25 штапа и апсом;
9. Заказати имате по вашој нахији, и особито на то мотрити да, ко девојку удаје не узима више од 12 гроша за њу, што је уређено: више који би узео, изгубиће све, и то ће припасти у касу народњу, а онај ће бити каштигован.
10. Ово писмо налажемо вам објавити по магистрату у нахији пожаревачкој да члени онога знају против вас опходити се пристојно.
11. Проче налоге јавиће вам се својим временом.

Закључително и повторително налажемо вам употребити све старане ваше за извршити наложено на вас. Точно извршивање заповести принеће вам од нас чест и награжденије, а најмање небреженије и непослушаније узроковаће вам бесчестије, и примићете по обстојателствам соразмерну казну.

—12 јануара 1812 у Београду, Врховни народа српскога Вожд Георгије Петровић. У правителствујуштем совету, Младен Миловановић.

Године 1813, пошто је Вељко пао и пошто је Неготин остављен, Шљивић се је борио и повлачио лагано уз Дунав.

Августа 10 те године пише му Вожд из Тополе једно дугачко писмо у коме га и кори и упућује да се брани од Турака докле и он сам не стигне! Шљивић је узмичући тако, пред саму пропаст, дошао био већ Морави на ушће.

Кад је Карађорђе, 21 септембра 1813, оставио Србију, и отишао преко Саве, Шљивић је прешао Дунав и отишао у Плочицу а оданде у Алибунар.

Године 1817 Шљивић се је вратио у село Дубравицу и ту, савладан ранама, живео је као и други сељаци.

Године 1821 јуни 12, Господар Јован, брат Милошев, пише дубравичким кметовима да је Живко Шљивић, због својих великих рана за отаџбину, ослобођен од пореза и свих других дажбина.

Живећи у Дубравици, Шљивић се није мешао ни у каке народне послове, него је само видао своје грдне ране. Умрьо је у Дубравици 30 новембра 1824, и укопан је у дубравичком гробљу, где му гроб и данас покрива плоча без икаква натписа.

Тома Милиновић о Шљивићу Живку овако пева:

„Шљивић Живко! да ли те је игде!
Твоју храброст многи Србин виде.
Ти си храбро Турке разгонио;
Војујући и осакатио
Ал’ и сакат с њима се бијаше
Ни једноме никад не прашташе.
Тебе хвале сви српски кнезови“!

Шљивић Живко везао је своје име са три села у пожаревачком округу, са Брежанима, Брадарцима, и с Дубравицом. У првом се је родио, у другом је највише живео, а у трећем је умре и кости оставио, наредивши да га никад оданде не ископавају и не преносе.

Ово је, веле, учинио за то што је некад, кад су некога мртваца раскопавали да га пренесу у друго гробље, видео да се због влажне раке није распао, па се је бојао да и с његовим телом не буде тако што; а прост би свет мислио да се није распао с некаква велика греха својега!…

Шиша Петроније, родио се у Старом Влаху, па граници херцеговачкој.

Кад је српски устанак на дахије допръе до Старога Влаха, Петроније Шиша остави своје место и свој мирни рај, узме пушку, скупи неколико друга, ускочи у побуњену Србију, и стане се бити с Турцима.

Не зна се Шиши живот и рад од почетка, али је он већ постао чувен и виђен у боју на Расници, у Златибору, где је војвода Милош Обреновић онако славно разбио Сулејман-Пашу Скопљака, кад оно овај, преко дане јуначке речи, бејаше надръо на Србију да божем угуши устанак.

У том боју Петроније Шиша одликовао се је и распоредом у војсци, и храброшћу у борби, и правичношћу у деоби добитка.¹

У Карађорђеву Протоколу има 17 бројева који обележавају наредбе које је Вожд слао Петронију Шиши као „старовлашком војводи“. Готово се све те наредбе тичу границе, чувања од турске преваре, и хватања лупежа који прелазе границу.

Године 1813 велика сила од Босне пређе преко Дрине; освоји Лешницу и Лозницу, па се врати к Шапцу; али не смејући кроз густи Китог, окрене низ Дрину. Срби се закопају на селу Равњу од Засавице до Саве. Ту су били најпре Сима Прекодринац, Буљубаша Зека, и Петроније Шиша са својим голим синовима. Доцније им дођу у помоћ Милош Обреновић, Стојан Чупић, и Прота Мата Ненадовић.

Бој се био 17 дана без престанка. Ту су Срби таку ватру изели и таку муку имали какве дотле није било ни на једном крају Србије.

„И Турчин провали шанац, вели летописац: — и пострада српска војска: што погибе што у воду поскака, али изгибе и Турчин и коњ ни броја се не зна, тек освоји јер га је мноштво било — 100 хиљада. И ту погибе Србаља храбрих јунака којих мајка не ће више родити“.²

У одступању Срба од Равња, Петроније Шиша и Буљубаша Зека, са својим „голим синовима“, остали су најпоследњи, те су устављали прве Турке а заклањали последње рањене и немоћне Србе. Заштићујући тако своју браћу, кад је већ турска сила сустигла и склопила са свим, Шиша, као и славни му другови, баци последњу пушку, исуче нож, па јуриши у Турке, те секући њих, сам исечен буде на комаде!

Слава јунацима!…

---

1. Србијанка 3, 123—131. ↩︎
2. Кнежевина Србија, 490. ↩︎

Шафарик Јанко Д-р, синовац знаменитога и, нарочито за Јужне Словене, заслужнога Павла Ј. Шафарика, родио се у варошици Киш-Керешу, у Маџарској, 2 новембра 1812 године.

Основну школу изучио је у месту свога рођења, а гимназију у Новом Саду, где је стриц његов био професор и директор гимназије.

Живећи у Новом Саду, дружећи се са српском децом, и боравећи у кући стричевој чак до 1829, Јанко се је с једне стране са свим осрбио, а с друге је замиловао историју и старине Срба и свих Јужних Словена.

По свршетку гимназије, Јанко оде у Пожун где је слушао философију и права. Одатле се, године 1832, спусти у Пешту, и почне слушати медецину. Из Пеште пређе у Беч, где медецину продужи, и 21 јула 1838 постане доктор у медецини.

Поставши доктор, отишао је у Праг, и бавио се онамо неколико месеца. Тада је већ био почео радити нешто у чешкој књижевности.

Из Прага Шафарик сиђе у Нови Сад, настани се ту, и почне живети од своје лекарске зараде.

Године 1843 прешао је у Србију, и добио катедру физике на ондашњем београдском лицеју.

Мало доцније, у Београду су отворене недељне школе у којима су радили и професори лицејски. Шафарик је у тим школама давао лекције из историје и књижевности народа словенских.

Шафарик је на скоро по свом доласку у Београд постао члан „друштва српске словесности“; за тим члан „одбора просвештенија“, и доцније члан „школске комисије“.

Одбор просвештенија мало је трајао па је укинут; у школској комисији, докле год је она радила, Шафарик је био члан, деловођ, па и председник; а у друштву је остао члан до смрти; неколике године бивао је и председник томе скупу.

Године 1849 умре од колере Исидор Стојановић, професор историје у лицеју. Шафарик тада добије катедру историје, а физику уступи Дру Вуку Маринковићу који је недавно био прешао из Новога Сада у Београд.

Године 1857, по ранијој одлуци српског ученог друштва, Шафарик је ишао у Млетке, те је у онамошњој старој архиви преписао многе акте који се тичу историје Срба и других Јужних Словена.

Ти акти штампани су у Гласницима српског ученог друштва, а изишли су и посебице под именом:

„Српски споменици Млетачкога Архива“.

Осем тога, и многих мање тегобних послова, Шафарик је штампао Троношки Летопис (у Гласнику 5), Живот Стефана Дечанског (у Гласнику 11), и Душанову Хрисовуљу (у Гласнику 15), и др.

Житије Св. Методија првог архијепископа моравског је у Београду 1863.

Године 1859, после смрти Дра Вука Маринковића, Шафарик се опет вратио на катедру физике, али је на њој остао само до године 1861, кад је са свим оставио професорску службу, примивши звање библиотекара и чувара музеја.

Као библиотекар и чувар музеја, Шафарик је остао до у јесен 1869. За то време, он је библиотеку знатно уредио, а музеј је, тако рећи, саздао и разместио како треба.

Године 1869 Шафарик је постао члан државног савета, у ком је звању остао до смрти.

Поред уређења музеја, Шафарик је описао и насликао све до онога доба познате српске старе новце. И слике те штампао је уз Гласнике српског ученог друштва.

Осем српског ученог друштва, за које је већ казано, Шафарик је био члан: археолошког друштва, и друштва руских лекара у Москви; члан југославенске академије, и члан друштва за природне науке, у Москви.

Имао је од рускога цара Александра Другог, орден Св. Ане другог реда, и од пруског краља, потоњег немачког цара Виљема, орден краљевске круне другог реда.

Шафарик је био средњега раста, пун, плав, увек с наочарима на очима; тих у покретима, јасан, и разборит у беседи, мио у друштву, добар у путу, готов да научи и помогне у чем се год позове.

Његова врло лепо погођена слика налази се у српском музеју у Београду.

Преминуо је ноћу између 6 и 7 јула 1876 у Београду, на Врачару, у својој кући, и сахрањен је више Маркове цркве, у Палилули.

Шапчанин Милорад (Поповић), песник, родио се у Шапцу 7 јула 1841; по месту рођења он се прозвао доцније Шапчанин, а његов отац Сава Поповић прешао је у Шабац из Срема.

Милорад је свршио основну школу у Новом Саду, а гимназију учио је нешто у Новом Саду а нешто у Карловцима.

Октобра 6 године 1861 примио га је шабачки владика Гаврило за практиканта у шабачкој консисторији.

Новембра 1 године 1862 постављен је за писара у истој консисторији.

Марта 13 године 1865 постављен је за учитеља краснописа и цртања у шабачкој полугимназији.

Новембра 16 године 1866 постављен је за писара министарства просвете и црквених дела.

И тада је, причаше сам, први пут видео Београд, јер је пре из Срема прелазио правце у Шабац.

Новембра 26 године 1869 добио је прву писарску класу у истом министарству.

Декембра 16 године 1870 постављен је за секретара пете класе, а 10 априла 1874 за секретара треће класе.

Априла 1 године 1877 за привременог управника позоришта, а новембра 21 исте године за секретара треће класе.

Октобра 1 године 1879 за секретара друге класе, а марта 1 године 1880 за управника позоришта.

Године 1893 августа 15 узет је за администратора друге класе краљеве цивилне листе и крунских добара.

Преминуо је 14 фебруара 1895.

Шапчанин је писао доста а и преводио на српски језик туђу прозу и стихове.

Од његових списа и превода ево се овде неколики ређају:

1. Песме 1 и 2 коло. Београд. 1863—1366.
2. Дар доброј деци. Београд. 1870.
3. Хајнриг Песталоције. По Алберту и К. Мофру. Београд. 1870.
4. Очигледна настава. Београд. 1871.
5. Теорија Педагогије Дитеса. Београд. 1872.
6. Јавна предавања. Београд. 1873.
7. Грађа за писмена вежбања. Београд 1873.
8. Упуство за предавање домовине. Београд 1873.
9. Упутство за предавање српског језика. Београд. 1875.
10. О песмама М. П. Шапчанина. Песников одговор на критику тих песама. Београд. 1875.
11. Дитесова Методика. Превод. Београд. 1876.
12. Приповетке 1—4. Панчево — Београд. 1877—1879.
13. Познавање домовине и Света. Београд. 1881.
14. Дитесова Теорија Педагогије. Превод. Београд. 1881.
15. Реч Данилу Стефановићу саветнику. Београд. 1886.
16. Милош у латинима. Слика за позориште. Нови Сад. 1886.
17. Краљево звоно. Нови Сад. 1887.
18. Позориште и драме. Беседа 27 марта 1888.

Биће још који његов састав, али се за сад ово имало при руци.

Милорад је имао леп, читак и крупан рукопис; језик у његовим списима је чист и, колико је он познавао тога народнога блага, складно употребљен.

Шапчанин је био средњега раста, црње масти и сразмерна лица. Носио је дугу косу и црну лепу браду. Нарави је био тихе, а опхођења уљуднога и пријатнога, нарочито према старијима био је гибак и услужан.

Био је побожан, и миловао је цркву и црквене песме.

Бог да га прости!

Џода Петар Ђорђевић, војвода црноречки, помиње се чешће од године 1807 до 1813. Одакле је Џода родом, тешко је погодити. Једни веле да је био родом из Жагубице; други — из села Стењевца у Ресави; трећи — из Стрмостена, а четврти — из села Кучајне, у Црној Реци.¹

Исидор Стојановић, уређујући Карађорђев Протокол године 1848, кад је још било доста живих сувременика Џодиних, вели да је овај Џода био војвода ражањски.

Међу тим, ма да се тај човек често помиње, не помиње се никад особитим добром ни јунаштвом. Он се је држао у власти само удворљивом услужношћу према старијима.

Џода је кукавички, на спавању, убио јунака Папазоглију, за што га Сима онако страховито грди.²

Вељко га је звао „кокошаром“ а не војводом.

Године 1813 Џода је побегао у планину, а Турци су послали за њим потеру, и убили га у некој пећини.

---

1. Кнежевина Србија 913. ↩︎
2. Србијанка 3, 88-97. ↩︎

Џедалија Петар, родио се у селу Бијели, у Боци Которској, и једним јединим јуначким делом стекао је право на вечито помињање.

Петар је имао свој брод којим је заповедао. Године 1758 турска регата Султанија, нашавши Петра и брод му близу Церига, зароби га, па Петра и три друга његова као робове Турци узму на Султанију и одједре к Родосу, куда стигну лицем у петак, турски светац.

Један део турских мрнара изиђе на суво, и оде у џамије клањати, а други су по собама и ходницима у лађи „Султанији“ клањали и молили се Богу.

Петар видећи то, рекне тројици својих другова:

— Ха, браћо, сад или никад, да се избавимо из ропства турскога! Дајте да чавлима закујемо врата, на која се излази из лађе; велико уже да пресечемо; па ужетима од једра да вежемо топове, које ћемо полугама свалити у море, те ће они подићи једра у вис а после ћемо ужета пресећи, и топови ће отићи мору на дно, а једра ће нас повести ако Бог да чак до Малте!

Другови га послушају; све учине како Петар рече, и тако „Султанија“, с овом четворицом јунака који је управљаху, и с половином својих мрнара који су били унутра заковани, поједри дебелим морем пут Малте.

Колико је било муке борити се с морем, с којим се тешко бори и читава чета од мрнара, а камо ли тек четири друга, могу знати само они који су мору вични.

Кад брод дође Малти на помол, снађе га друго зло. Малћани, мислећи да то неки непријатељ иде на њих, оспу на „Султанију“ из топова. И тако се ова неко време морала рвати и с морем и с огњем. На Бога, мале лађице, чувши шта је и како је, кажу Малћанима, те они с усклицима приме јуначке прегаоце и богато их обдаре.

Старешина малћанскога ордена да Петру Џелалији витештво њиховога реда и, ма да је био православни, допусти му да на Малти озида православну цркву, што се дотле за живу главу није трпело. Џелалија начини цркву Св. Николи путнику, своме крсном имену. И ту је, после, уважаван и поштован, у миру поживео, а умрьо је године 1811.