Поповић Л. Сретен, судија, родио се у Београду 18 јануара 1820.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, а у Крагујевцу гимназију, онаку каква је онда била.
После тога школовања, постављен је у почетку августа 1836 за практиканта царинарнице београдске, и које ту а које у суду смедеревском служио је до 3 декембра 1838.
Тада пак разрешен је од дужности, и отишао у Беч да се учи. У Бечу, у политехници, провео је две године.
По повратку из Беча, служио је неко време као практиканат у Кнежевој канцеларији бесплатно. А указом од 3 априла 1842 постављен је за практиканта суда вароши Београда.
Те исте године, новембра 10, постављен је за канцелисту попечитељства правосудија. А 17 декембра те 1842 године постављен је за писара суда вароши Београда.
Године 1843 новембра 23 постао је архивар и регистратор у том истом суду.
Године 1844 марта 11 постао је секретар суда рудничкога, у Брусници.
Године 1845 декембра 9 постао је трећи, а године 1850 јануара 13 други столоначелник попечитељства правосудија.
Иза тога био је столоначелник у врховном, доцније касационом суду.
Године 1856 марта 27 постављен је за председника суда округа шабачког.
Године 1857 декембра 16 по својој молби, дошао је у попечитељство правосудија за секретара.
А 27 августа, те исте године, постао је члан апелационог суда.
Године 1859 фебруара 23 постао је председник апелационога суда.
Године 1860 новембра 4 постао је члан великога суда.
Године 1865 јуна 16 постао је члан прве класе у касационом суду.
Године 1881 априла 25 Поповић је молио да се стави у стање мира, пошто је служио скоро 40 година без прекида.
Тада му та молба није уважена: мислило се да ће још моћи своју земљу послужити као ревни, савесни и способни судија. Тек године 1884 јула 31 добио је пенсију; и од тога доба живео је у Београду код своје куће.
Поповић Д. Сретен није имао деце: Са честитом женом својом Драгом провео је век како се лепше замислити може1.
Док је био у служби као судије, Поповић је готово увек ишао замишљен и суморан: парнице, које му је ваљало пресуђивати а у том пресуђивању не огрешити се ни о правду нити о земаљске законе, задавале су му голему бригу. Дошавши пак у стање мира, јавио се као са свим други човек. Разговарао се радо, шалио се весело, и заузимао се за све што је било на добро народу српском. Поповић је волео воће, винограде, и сву пољску привреду; тога ради је тада путовао по Србији; учио невеште, питао веште; писао чланке о воћу, о усевима, и о неговању стоке.
Поред тога био је одушевљен за све што је Српско. Од њега је дефиниција: Где је слава, ту је Србин. И он је у то име читаве брошуре писао. У писању није имао онога што Французи зову вештина састављања (l’art de composer), али је у осећању био истинит а у тврђењу веран и поуздан.
У дружењу био је пријатељ, који се ни златом не може мерити. Он је свом пријатељу, који је с танацком кесом почео градити кућу, сваке суботе од своје невелике уштеде доносио по фишек новаца, да плати мајсторима, и то му је спуштао у руку да нико не види и не опази, што му је после са захвалношћу враћено.
Поповић Срета преминуо је у својој кући у цетињској улици, у Београду, 8 декембра 1890.
Нека му Бог да рај души, и нека му је лака српска земља: он је њу послужио као срећни и честити син!
- Г-ђа Драга, честита жена Срете Л. Поповића, на крају новембра 1900, донесе ми слику Сретину и 800 динара новаца. Она жели обоје то да се преда Народном Музеју у Београду: слика да се стави у галерију слика, а новце да Музеј употреби на своје користи. То је све извршено.
Још ме је замолила те сам јој купио велико оковано Јеванђелије за 180 динара. Она је то платила, и приложила цркви у селу Вранићу, где се родио Сретин отац „Писар Лаза“ Поповић. То она чини из благодарности према своме свекру Лази и свекрви Ани.
Нека јој је за то и овде хвала! ↩︎