Поповић С. Живко, наставник, родио се у Београду 1848.
Отац његов Стеван син је Господара Васе Поповића из Бершића, који је био брат од ујака Кнегињи Љубици.
Основну школу, гимназију, и велику школу свршио је Живко у Београду. У овој последњој школи био је најбољи ученик Ђуре Даничића.
Неко време Живко је био и на страни науке ради.
Вративши се у отаџбину, постао је професор у гимназији, одакле је доцније преведен у војну академију где је, због болести, пенсионисан. На две године пред смрт Живко је пао тешку болест (жива рана јела му је језик), са чега је, најпосле, и памећу померио. Преминуо је 21 септембра 1900 у Лудој кући у Београду.
Живко је био темељан зналац српског језика и као врло савестан наставник предавао га је с коришћу омладини школској.
Живко је приредио за штампу Доситеја, што је издала Српска Књижевна Задруга, и Примере из српске књижевности, а имао је заслуга и за издање списа Љубе П. Ненадовића.
Живкова је највећа вредност била у његову наставничком раду, јер је кроз дуги низ година српску школску омладину напајао здравом науком, и загревао је топлим племенитим осећањима своје чисте српске душе. Бог да га прости!
Лака му била српска земља!