Боројевић Никола, песник, родио се у Оточцу, године 1796.
Основну школу свршио је у месту свога рођења.
Иза тога, школовао се на Ријеци, где је, поред талијанског језика, научио и француски; па, у Љубљани, и, најпосле, у Бечу, где је слушао пољску јекономију, и политехнику; а уз то физику и ботанику.
По свршетку школовања, Боројевић је постао јекономни официр на Ријеци, где је, служећи дуже време врло корисну службу, писао красне песме.
Боројевић је у прози мало писао, а у стиховима, од године 1837—1869, спевао је, и у разне листове1 пустио више од двеста песама, које су све лепе, слатке, пуне даха побожнога, родољубнога, и братољубнога.
По својој великој смерности, песник није од својих песама чувао преписа, нити их је икад сабирао у једну збирку, те овај последњи посао још очекује свога посленика.
У својим песмама, Боројевић слави просвету, слави љубав к лепом имену и језику српском, слави вредноћу, уредност, и памет у животу, а оштро шиба лакомислено презирање својега народа, туђење од својих лепих обичаја, и лако расипање времена и блага!
Он ће остати свакад славан син нашега тровернога народа баш и за то што је народно јединство дизао изнад братске нам троверице.
Године 1844, светујући да се сваки дигне изнад видика свога села, у једној песми, овако виче:
„Да Срб, Хрват, Бошњак, Далматинац,
Кад је дојен сисом једне мајке,
Буде исте синак и љубимац,
А не додол свога села бајке!“
Године 1856 моли се Св. Николи овако:
„Правило вери
Образ кротости,
„Учитељу благи
Рајске мудрости,
„Рушитељу храбри
Лажних идола,
„Угодниче божји,
Свети Никола!
„Умудри нам разум
Духом крепости,
„Да се сваки држи
Своје дужности!
„Утеши нам срца
Вером истине
„Која чува душу
Да не погине!
„Огради нам цркву
Зидом љубави,
„Да се брат од брата,
Већ не растави.
„Да будемо прама,
Свакој опсени
„Овог света срећни,
Оног блажени!“
Последње време свога живота провео је у Горњем Карловцу где је, по што је примио св. причешће од Проте Беговића, преминуо 28 фебруара 1872, и укопан је у гробљу српске опћине. На гробу му је смерни каменити споменик, који му је поставила жена његова Ружица.
Сваке године, на Видов Дан, како ми пише драги пријатељ, Прота Н. Беговић, честити карловачки свештеници излазе му на гроб, те чине спомен, по црквеном правилу.
Хвала им за то!
Боројевићеве песме и друге записке, примивши од покојникова сина, сада већ покојнога Мајора Нестора Боројевића, Прота Беговић је послао Браћи Јовановићима у Панчево, ради штампања у њиховој „Народној Библиотеци“.
Пре неког времена, бејаше овде г. Каменко Јовановић и, на моје питање рече, да су они те песме дали неком господину да их за штампу приреди, па тај још није готов.
Породица Боројевића много је разграната; има их и православних и римокатолика; Никола је био православни.
Вечна слава Николи Боројевићу, овако милу, овако родољубиву, овако братољубиву песнику!
- Боројевићевих песама и других састава има: у Срп. Народном Листу од 1841—1847, и у Седмици од 1856—1858, у Драгољубу, а и у књижевном додатку „Јужне Пчеле“. ↩︎