Павловић Јевта

Павловић Јевта, добротвор, родио се у Смедереву, у почетку године 1836.

Основну школу учио је у месту свога рођења. У школи је Јевта био слаб ђак, а на улици, где се деца играју, и на Дунаву, где се купају, био је први у свакој немирноћи.

Отац његов Милоје, човек веома оштар, видећи да му дете слабо приања за науку, извади га из школе и, године 1849, доведе у Београд, где га да у трговину код Николе Стефановића трговца.

Наместивши га тако да буде шегрт у трговачкој кући, отац га на поласку призове и оштро му рекне:

— Јевто! ја те овде остављам да служиш и временом да постанеш човек, а ти, ако не хтеднеш служити, него ми се вратиш кући, да знаш, да ћу те убити! То упамти!

Горки шегртски хлеб Јевта је јео с великом муком и, у два маха, баш му зло шегртско стање догрди, те побегне, дође до Лаудонова шанца, па се ту сети очиних речи, и не смедне даље, него се врати натраг газди! Други пут опет побегне, дође до варошкога шанца и палисада, па се и ту сети очиних речи и устави се. Пошто се сит исплакао, и нагледао друма који води у Смедерево, врати се кући, и настави опет шегртлук, који га је извео у калфалук па је најпосле Јевта дошао до својега слаткога хлеба, и до лепога имена у свему народу својему.

Још првих година свога службовања, Јевта је опазио колико много знања ваља трговцу, па да своју трговину може водити како треба, и како мало спреме има он за тај рад. Зато је од своје мале зараде, тако рећи од својих уста, откидао, те плаћао учитеље, који су му предавали: немачки језик, трговачку рачуницу, двогубо књиговодство, и коресподенцију.

Мучећи се овако и невољишући, Јевта је у свом срцу говорио:

— Ах, да ми хоће Бог дати, да стечем, не бих тражио веће задужбине, него да учиним, да се младићи мојега доба и мојега реда, не муче овако као што се мучим ја, него да имају и школу, и књиге, и учитеље, у којих ће научити све што им треба за трговину.

У радњи Николе Стефановића Јевта је остао дуго. Ту је дошао до 600 талира годишње плате, што је онда било врло много. Године 1863 Никола га узме за ортака. И, после године дана, кад су свели рачуне, видели су, да су, преко свих трошкова, имали чисте добити 3000 дуката! Јевта се пливао у радости.

Године 1869 Јевта се разортачио с Николом, и отворио радњу на своју руку;¹ али, док је год живео, није заборављао Николу Стефановића и његову породицу.

Својим радом, својим карактером, својим разумевањем трговине и трговачких послова, Јевта је брзо растао у очима својих суграђана. Тако су њему, једно за другим, нуђена сва звања и одликовања, на која се долази по избору а не по постављању. Он је био више пута одборник у Београдској општини, више пута је биран у трговачки суд за судију, а тако и за члана управе у кредитном заводу, где је најпосле био и потпредседник.

Кад је установљена Народна банка; он је изабран у управу тога завода, где је остао до смрти.

Какав је био човек, и какав трговац Јевта Павловић, види се и по овој околности. Кад је, године 1876, пред први рат у Србији објављен мораторијум, Јевта је одмах писао свима кућама на страни, с којима је имао посла, да се он неће користити мораторијумом, већ да ће свима својим обвезама одговарати као и у редовним приликама. Од тога је доба његова фирма задобила на страни велики и сталан кредит.

Последњих десетак година Јевта се готово са свим био иставио из радње; живео је као трговачки пенсионар. Поверивши радњу млађим врло поузданим људима, он је у дућан свраћао као гост. За те своје доколице, разматрао је установе и пратио догађаје у нас. Једна наша установа привлачила је на се сву пажњу Јевтину. То је Београдска трговачка омладина; Напредак њене школе, програм школске наставе, распоред часова и испита, одређивање старијих и угледнијих трговаца да буду на испитима — све је то Јевту живо занимало. За младе трговце, који управљају Омладином, имао је увек похвалних речи. Кад би отворио Трговински Гласник, па би у њему нашао што о друштвеној школи, то би најрадије прочитао. Једном је нашао, да се у недељно-празничној школи предаје и менично право, па је радосно рекао:

— Ничега овога није било за моје младости! Ко је онда и помишљао на менично право? Онда сам ја, од које мале зараде одвајао и плаћао да што научим, а данас младеж то све има, и још бесплатно!

Јевта се свакад сећао своје младости и своје недовољне спреме за трговца, па је за то и тежио да омлађима, који долазе за нама, остави могућност, да се за свој рад спреме. С тога је једном свом брату Ђоки рекао:

— Београдској трговачкој омладини оставићу своје најлепше имање; оставићу им — да им се познаје што сам им оставио!…

У свом тестаменту од 28 новембра 1895 Јевта је утврдио, пре него што се кренуо у туђину, да потражи лека у немоћи својој, да његово имање у Кнез-Михаиловој улици², што излази на Миланову улицу, ужива за живота свога његов брат Ђока, а после смрти, да припадне Београдској Трговачкој Омладини. За тим Јевта даље у свом тестаменту овако вели: Приход од истог имања има се употребити на развој и унапређење њене трговачке школе, а ако је могуће, и на пошиљање по једног младића у иностранство ради стручнијег трговачког-академског образовања, или на изучавање какве специјалне индустрије.

Јевта је био члан у Српском Трговачком удружењу још откад је ово постало; а у исто време био је члан и других многих хуманих установа.

Јевта је био човек омањега раста, смеђе косе и бркова, а браду је бријао, осем мале брадице под доњом усном. Његове слике у Трговинском Гласнику, и у неколиким календарима готово су све добро погођене.

Павловић Јевта преминуо је у месту Арку, у јужној Тиролској, 10 фебруара 1896. Тело је његово пренесено у Београд, и сахрањено у Новом гробљу, 16 фебруара 1896.

Каква је светла памет, каква племенита душа била у овога патриоте! Он памти своју немаштину и своје невољисање, из којега је никао и тако горостасно израстао, па се не само тога не либи, него баш то узима за побуду, да учини највеће добро будућим трговачким појасима, који се могу налазити у онаким истим приликама из каквих је Јевта изишао!

Нека ти је до века слава и хвала племенити и мудри родољубе: ти умеде управити благом! Нека ти је лака мајка земља, којој си осветлао образ као достојни њезин син!…

---

1. Вреди прибележити овај случај: Кад је Јевта, као самосталан трговац, отишао у Беч за еспап, онда је толико наручио чохе и друге робе да је за непуних седам месеца имао да плати близу 14 хиљада дуката. И, платио је све на време.
   — Како си то исплатио, упитао га је доцније брат Ђока?
   — Гребао сам где сам год могао док нисам све измирио; али је било ноћи када сам се окретао као на ражњу, докле својим обвезама нисам одговорио. ↩︎
2. То се имање данас цени на 300.000 динара. ↩︎