Бојиновић Тодор родио се у Горњем Добрићу, у Јадру. За немачкога рата, 1788, био је у Лозници мали буљубаша над драговољцима, и, с Немцима, чувао је Дрину од Турака. Кад се Немци врате, он се не смедне одмах предати Турцима, него се одметне у хајдуке, па се преда тек пошто се са свим умири. Од тога доба живео је мирно код своје куће, као и други сељаци.
Године 1804 постави га Ћурчија као буљубашу над десном страном Јадра, и пошаље га на Лешницу, те претера Турке преко Дрине, и улогори се у Ранитовачи. Ту је мудро уређивао, и, кад Турци ударе, храбро се борио, али је мноштву турске војске, најпосле, морао уступити.
Пошто Ћурчија, те јесени, погине, он остане у Јадру најзнатнији човек од војничкога реда, и док је год Мехмед-Капетан држао српску војску у Лозници, он је био први; а кад се Јадар, после тога, одвоји од београдскога пашалука, и преда Турцима, он остане код своје куће, као и пре што је био. Кад Турци, у пролеће 1806, ударе на нахију шабачку, он не могне срцу одолети, него, с неколико момака, отиде преко Цера, и стане се бити с Турцима.
Његова кућа и жена била је у Јадру; за то му стану неки овамо у Поцерини говорити: да није дошао да се бије, него да су га Турци послали да шпијуни. Кад то Тодор чује, он се зарекне да ће, у првом боју, или погинути, или Турчина жива ухватити, и показати им зашто је дошао! И тако, у првом боју, потегне из пушке те убије једног Турчина, а други Турчин, видећи да је он избацио пушку, учини јуриш да му одсече главу, а он распали пушком кијачки по глави, онесвести га мало, и обори на земљу, па притисне да га веже: ну док он овога свеже, други потегне из пушке те га рани у кук. И тако његови момци доведу пред Јакова и њега рањена, и Турчина везана. После се излечи у манастиру Радовашници, али остане малко хром, и тане му не изваде из кука.
Кад Јаков, 1807 године, дође те опет побуни Јадар и Рађевину, он постави у Јадру војводом Антонија Богићевића, и испоставља неколико буљугбаша, Бојиновић, поред свију својих заслуга и јунаштва остане онако, и, сам од своје воље скупи неколико момака, те стане изнад Лешнице опет чувати стражу од Турака. Јаков се истина доцније кајао што је Војиновића оставио без ништа, али то остане тако.
Године 1808 подбуне Бојиновића његови момци и пријатељи да тражи да му се да десна страна Јадра, да буде над њом дар буљугбаша (под Антонијем). И тако он, с верним другом својим Гаврилом Цакленом, из Бегове Лешнице, дође у Београд (у јесен 1808) да то тражи; и будући је Антоније, као војвода и богат човек, имао свуда више пријатеља него он, то Совет окриви и њега и Цаклена, и пођу да их обојицу (као немирне људе који се противе постављеној уредби) затворе у кулу; а они, дознавши то, побегну те се сакрију у некакву трговачку лађу, и по том утеку пешице у нахију шабачку, а коњи, са свим пртљагом, остану им у Београду, те ту и пропадну.
После тога, године 1809, Цаклен пређе преко Дрине на војску, и тамо погине; а Бојиновић, не смејући од Антонија ићи у Јадар на своју баштину, остане у нахији шабачкој, у селу Добрићу, и стане опет, онако хром и стар (већ преко 50 година), на ново крчити, орати, и копати, те се хранити са женом и децом.
Тако је ту живео до године 1813. А кад, те године, Турци овладају Србијом, он се врати у Јадар, а Турци га ухвате и одведу у Зворник те обесе!
Бојиновић је био човек крупан, сувих дугачких образа, с испалим јагодицама, голема покучаста носа, повеликих и дебелих бркова, а страшног, јуначког погледа. Био је не само храбар јунак него и мудар управник, — који је свакад држао тврд заит у својој војсци; све је тежио на немачке уредбе, што је, уз рат, видео у Немаца1.
- Вук, у Даници за 1829, стр. 16 до 20. ↩︎