Богићевић Антоније родио се у селу Клупцима, близу Лознице, у почетку друге поле прошлога века.
Мора бити да се још из младости одликовао међу својим сељацима, кад га већ на крају 1804 видимо као једнога између главних људи у Јадру.
Он је тада, у друштву с Јевтом Савићем-Чотрићем из Тршића, са знањем и одобрењем Црнога Ђорђа и Јакова, углавио с Мехмед-Капетаном Видајићем онај уговор од 7 тачака, по ком су Подринци били мирни од Бошњака, али нису ни пристајали уза Србе устанике.
Доцније се тај уговор погази, српска војска уђе у Јадар и Рађевину, и Антоније Богићевић буде признан за војводу подринскога.
Од тога доба Антоније је увек био на Лозници, или дуж Дрине.
Веће борбе с Турцима имао је на Крупњу, на Рожњу више Сокола, на Рађеву Пољу, и на Лозници (неколико пута).
Једном беху Турци напали на Лозницу, те јој је и Карађорђе морао доћи у помоћ.
Сеча је била страшна; почела се у селу Грнчари, па се продужила на Лозници, и, најпосле, свршила се на пољу Тичару. Турци су тада са свим разбијени, и на Дрину натерани. Очевидци причају да су је чак замутили својим лешинама!!
Године 1810 Богићевић је био опседнут у Лозници, али су Турци отерани после крвавога боја у ком су се ранили Лука, Чупић, Мутап, Цинцар Јанко, и многи други.
Године 1811 и 1812 није било великих бојева на Дрини, те је и Анта Богићевић био мало миран.
Године 1813, марта 9, пише Карађорђе Анти Богићевићу, да је на оном крају главни војвода Лука Лазаревић, који ће и Богићевићу давати заповести. За то да га у свему слуша.
У почетку априла, те године, помињу се жалбе неких кметова против Анте Богићевића, али је, пред крај тога месеца, он већ умрьо, и Карађорђе, иза тога, постави за старешину Антина сина Богосава, а Луци заповеди да одреди једнога свога буљубашу Боји у помоћ.
На тај начин су војводе Макса Крстић и Петар Молер узели власт и бригу војводску поред Богосава, који је још био млад и невешт.
Анта Богићевић, по жељи својој, сахрањен је у шанцу лозничком, у ком се је толико пута тукао с Турцима,
Кад Турци, године 1813, заузму Лозницу и шанац лознички, они ископају мртво тело Антино, одсеку му главу, и однесу у Зворник, а кости баце у бару код шанца, према реци Штири. Неки Срби, ноћу, изваде Антино тело из баре, и затрпају га у пређашњу раку, која је 5 хвата далеко правце к југу од источнога довратка јужних врати садашње лозничке цркве. На месту где су Антине кости, до 1876 године, није било никаквог другог белега до један покрупнији камен из калдрме, која је начињена око цркве.
Доцније, тек око године 1885—1886, унук Антин, г. Мијаило Богићевић, послао је једну мраморну плочу са записом:
„Овде леже кости Анте Богићевића, војводе лозничког“, да се полошке стави на место где су Антине кости.
Анти Богићевићу рођена је кћи г-ђа Томанија, жена Јеврема Обреновића, баба по оцу њ. в. Краљу Милану Првом.
Анте Богићевића име и држање задахнуло је ону песму коју сада свако српско дете зна и пева:
Цар везира на диван позива:
Мој везире, што ми ђе не дођеш?
Ах, мој царе, како ћу ти доћи?
Кад не могу кроз Лозницу проћи?
Од госпоства Богићевић’ Анте:
И његових силнијех јунака:
Од саруга и од јатагана
Од сабаља ни танких пушака!