Милутиновић С. Драгиша, књижевник, наставник, син песника Симе Милутиновића, родио се у Београду 1842.
Учио је реалку у Панчеву, у Будиму, и у Бечу; архитектуру у Берлинској академији, а инџинирске науке у Политехници, Карлсруу.
Од 25 августа 1867 до 5 априла 1882 служио је као инџинир у министарству грађевина.
Априла 5 године 1882 постављен је за професора архитектуре у Великој Школи. У том звању остао је до смрти, која га снађе на пречац ноћу између 2 и 8 декембра 1900 у Панчеву, куда је био отишао у госте…
Одонуда је пренесен и у Новом гробљу београдском сахрањен 5 дек. 1900.
Драгиша је слан у Црну Гору, те је онамо нацртао план за Данилов Град.
Написао је Науку о грађевинама на суву и на води.
Путовао је по Србији, и снимао остатке старог српског живописа.
Коментарисао је и песме оца свога, нарочите оне из Србијанке.
Имао је орден таковски и орден Светога Саве, оба трећег реда.
Драгиша Милутиновић бејаше човек средњега раста, веома космат, и пред смрт већ сед као овца.
Богат разноврсним знањем, он бејаше свакад вољан и умешан да то знање и другом каже.
У дружењу бејаше обазрив, уљудан, а у речима обилан, гибак, питом, свагда речит, и речит лепо.
У оделу сиромашан али чист.
Имао је свакад велико поштовање према оцу својему.
Штета што не доспе да објасни све очине списе!
Бог да га прости!