Марковић Светозар, публициста, родио се у Зајечару, септембра месеца, године 1847.
Основну школу свршио је у селу Рековцу а полугимназију у Крагујевцу. У Београду је довршио гимназију, и две године техничкога одељења у Великој Школи.
Године 1866 царска руска влада јавила је влади српској, да је у Институту инженѣровъ и путей саобщтенія у Петрограду отворила два места за два питомца из Србије.
На то српска влада одабере из Велике Школе Алексу Кнежевића и Светозара Марковића, као одличне ђаке, за поменуту школу.
Писац ових редова, по наредби ондашњега министра просвете, ова је два младића одвео и представио овдашњему рускому консулу, Н. П. Шишкину, који им је визирао путне исправе, и дао потребна упутства за Петроград.
Годину дана доцније, о Московској етнографској изложби, писац је, за свога бављења у Петрограду, походио Институтъ Инжењеров, у ком су се учила она два младића Србина. Кнежевића је видео у школи, а Светозар је, по савету лекара, са слаба здравља својега, био отишао на југ. Доцније је Марковић морао са свим оставити Петроград, у ком лима није ни мало пријала његовому и иначе слабачком здрављу.
Колико је егзактне науке Светозар изнео из школе, у којој се, у своје време, учио и знаменити Тотлебен, тешко је одредити, али да је жудно читао и добро памтио све што су писали Чернишевски и други руски писци, обелоданио је он сам потоњим радом својим.
Светозар је, види се по свему раду његову, био младић с обилним умним даровима, а уз то је имао душу добру, и срце болећиво.
Још док се бавио у Петрограду, написао је чланак: Певање и Мишљење, у ком је нападао на ондашњи правац наше лепе књижевности, тражећи да песници више мисле кад певају, и да у песми главно буде здрава, језгровита садржина, а не песничка форма.
Године 1869, Светозар је прешао у Швајцарску, на Циришку политехнику. Због чланка „Наше обмане“, у ком је критиковао наш Устав, изгубио је државну помоћ.
У то време, већ је била постала дружина, која се звала: Уједињена омладина српска. Светозар се није слагао с програмом рада тога удружења. Зато је огледао чланком: Велика Србија, да истави погрешност тога програма, и да омладину упути реалнијим радикалнијим правцем, али у том није могао успети.
Вративши се у Србију 1870, Светозар је почео самостално радити о удружењу на новим основима. У тој намери почео је издавати лист Радник. У том листу показао је и своје велико знање, своју богату начитаност, велико богаство идеја, и дотле необичну лакоћу и јасноћу у писању и излагању. Он је расправљао велико и заплетено друштвено питање, које у свету покреће милионе радника; то је питање Радикални преображај друштва. Какав титански терет за младића од 23 године!!
После неког времена, лист Радник је морао престати, а и сам Светозар уклонити се из Србије у Угарску, у Нови Сад.
У Новом Саду Светозар је довршио и издао своју студију: Србија на Истоку. Ту је, даље, израдио чланак: Реализам у науци и у животу, који је штампан у 112 и 113 књизи Летописа Матице Српске. А највеће и најзнаменитије његово дело, у Новом Саду израђено, јесте: Начела народне економије, или Наука о народном благостању, што је рађено по чувеном руском писцу Н. Г. Чернишевском.
Из Новог Сада Светозар се вратио у Србију, и отпочео је радити на крагујевачком листу Јавности. Ту је био осуђен на 9 месеца затвора, који је отрпео у пожаревачкој апсани.
Изишавши из затвора, отпочео је издавати лист Ослобођење.
Као што је раније поменуто, Светозар је био увек слаба здравља, а сада му се слабост толико увећала да је, на наваљивање пријатеља, пошао у Приморје, да проведе зиму у блажој јужној климу. У том путу за Далмацију, Светозар умре у Трсту, у болници Hospitale Civico 26. фебруара 1875. Тело је његово пренесено у Јагодину 16 марта а 17 је сахрањено.
Осем списа, које смо овде споменули, Светозар је штампао многе чланке: у Застави, Младој Србадији, Србији, Панчевцу, Матици, Трговинском Гласнику, Летопису, Народном пријатељу, Јавности, Гласу Јавности, Раду, Ослобођењу, и у руским часописима: Народному дѣлу, и Отечественым запискама!
Светозара признају за творца радикалног и реалног правца у Србији!
Још је рано изрицати коначну пресуду Светозаревим делима. Али кад се погледа на краткоћу његовога века, и на количину и литерарну обраду оних списа, који су изишли из његова пера, онда се човек мора чудити и обиљу сабранога знања, и богаству идеја, које су се тако рећи ројиле из његове главе.
Мисли своје он је излагао лако, брзо, јасно и вешто, као нико пре њега; он их је ширио с љубављу и одушевљењем, а тумачио их је пером вештим, оштрим, дрским.
Срећно младићско доба, када се болећа душа може да блажи бар вером у могућност опште људске среће на земљи!
Светозар је имао ту веру, с тога је његово болеће срце загревало све његове преображајне проповеди и предлоге.
Никакав преображај не долази, докле најпре не плати већи или мањи данак царству утопија. Светозару је тај данак могао допасти већи баш с тога што је он, још тако млађан, узео на се тако титанске предлоге!
Тек време може показати: што је у Светозареву раду остварљиво, а што је било намењено само да коју провалу више отвори.
Свакојако: Рад је живот, а нерад је готова самрт!
Нека је раду вазда хвала и слава!