Протић Јован, родио се у Раму, у нахији пожаревачкој, а старином је из Турске. Отац његов, Антоније, био је прота, које у Раму а које у Пожаревцу, више од 30 година!
Још за турске владе, Јован Протић је био трговац и човек уважен. По освојењу Пожаревца, где је био и Протић са стижанима, ми га видимо и према Београду где је, у Кумодражи, био начинио шанац.
Желећи наћи савезника у овом рату с Турцима, вођи српских устаника, саставши се на Врачару, смисле да пошаљу посланике у Русију, те да моле за помоћ. Посланици, који су тада изабрани, и у Русију послани, били су поименце:
Јован Протић, из Пожаревца, Прота Матеја Ненадовић из Бранковине, и Петар Новаковић Чардаклија.
Отишавши тада у Русију, Протић се је вратио у отаџбину у почетку јануара 1805; доцније, те године, Јован Протић је послан у Цариград, заједно с Протом Алексом Лазаревићем из Шопића, и са Стеваном Живковићем.
Из овога другога посланства, вратио се је веома заовитним путем, чак преко Русије; после је добио место у савету који је, међу тим, био уређен на скупштини у Борку 1805.
На крају године 1807, Протић је, у друштву с Аврамом Лукићем и другима, устао на самовољу Младена Миловановића тражећи да се овај уклони из савета.
Тома Милиновић за Јована Протића вели:
Пожаревац послао Протића,
И мудрога и господичића;
Али Јову тамо не држаше,
Него брзо дома оправише!“
После оне велике несреће на Каменици, 19 Маја 1809, Протић је, с руским агентом Родофиникиним, и с Петром Добрњцем, оставио Београд, прешао у Панчево, па оданде отишао у Букурешт. А доцније, кад је народна скупштина, у Паланци, 22 новембра, осудила Милоја, као кривца за каменичку несрећу, Протић се је вратио у Србију.
Године 1813, после пребега Карађорђева, Протић је прешао из Београда у Земун и, живећи ту, дочекао је таковски устанак, 1815, под Кнезом Милошем.
Вративши се из Земуна у Србију, Протић је опет ушао у народну службу. Тако се помиње да му је Кнез Милош, 26 марта 1821, послао писмо које је стремио за султана, да га преда београдском везиру Марашлији и да, том приликом, замоли за српске посланике у Цариграду који су, због грчке буне, били затворени.
После тога, Кнез Милош је Протића слао у Сарајево и у Травник, да увери босанског везира о тврдом миру у Србији, а у неко време, да провиди и разбере: какве су онамо у Турака намере према Србији!
Кад је пак грчки устанак узео мах, и кад је Кнез Милош почео зепсти да Турци и на Србију не ударе, онда је заповедно Јовану Протићу да, преко Рама, што више може, набави барута и олова. И што год узме, да плаћа готовим новцем!
Последње време свога живота, Јован Протић је провео у Пожаревцу, где се је сматрао као неки придворни саветник. Господар Јован, брат Милошев, док је боравио у Пожаревцу, кажу да никуд није хтео изићи без Јована Протића.
Једном је Протић отишао, с Господаром Јованом, у село Братинац, на Млави, где је била државна воденица, те су ручали и частили се.
После ручка, Протића удари капља, од које је издахнуо други дан у Пожаревцу, и сахрањен је у старом гробљу, које је било онде где је данас кућа Александра Николајевића, у Пожаревцу.
Кад је умрьо, могло му је бити 52 — 53 године; а држи се да је преминуо између 1825 — 18271.
Ђорђе Протић, бивши 1842 године, представник и попечитељ Кнезу Михаилу, рођени је син овом Јовану Протићу2.
- У Народној Библиотеци, у Београду, међу рукописима (бр. 118) има једно писмо, које је Јован Протић писао Архимандриту Мелентију 27 маја 1823, у ком му јавља како се владају смедеревски Турци. ↩︎
- Не ће бити од штете да се овде забележи, да у Пожаревцу има троји Протићи:
Протић Рамски од Проте Антонија, оца Јованова. Знани су Јован, Ђорђе и Петар Протић.
Смољиначки Протићи од Проте Вићентија из Смољинца, и
Протићи Лацкови, од којих је ђенерал К. С. Протић. ↩︎