Протић Анта, родио се у Смедереву, 18 априла 1787. Отац његов, смедеревски прота, звао се Стојан Стојковић, а мајка Милица.
У Кочину крајину, родитељи Антини пребегну преко Дунава у Ковин, па и сина свога пренесу онамо. Кад се пак углави у Свиштову мир, и кад, после тога, дође султански ферман, да се Срби враћају на своја огњишта, тада се и Антини родитељи врате у Смедерево.
Не прође много, а у Смедерево удари куга; с тога родитељи пошљу Анту у село Скобаљ ко стричевима, а отац му, оставши у Смедереву, умре од куге.
Књигу је Анта почео учити у месту свога рођења, у некака учитеља Саве Љотина, у кога је изучио часловац до иже на всјакоје времја. После је, у некаква калуђера из манастира Војиловице, који је био дошао у село Крњево, и онде отворио школу, довршио своје школовање, па већ, у то време, 1804, наступи и устанак српски на Турке, и Анта се растане са школом.
Анта сам за се вели да је од 1804—1813 обично добро пролазио, јер су га Срби, као писмена младића, требовали и тражили. Још додаје да је бивао и у многим бојевима, од којих је вредно поменути бој у Мачви, у пролеће 1806, где га је Чупић, као младића боју невешта, соколио да се не плаши; бој на Малајници 1807, и на Бањи 1809.
Анта Протић не само да је знао читати и писати српски, него је још умео добро говорити турски и грчки, а то је знање, особито у оно време, било врло често Србима потребно.
Несрећне године 1813, и Анта Протић је пребегао преко Дунава, и 1814 отишао је био у Хотин, у Бесарабији.
Али мора бити да се је онамо мало задржавао, јер га, 1815, у другом устанку, већ видимо у преговорима с Марашли-Али Пашом, у Ћуприји. Ту је Протић, својом руком саставио ону жалбу (арзоал) од стране српскога народа на султана, у којој су побројана зла која су чинили Турци у Србији од 1813—1815, и с којих су се Срби морали, и други пут, дићи на оружје.
Анта је још помагао да се та жалба преведе на турски језик, па ју је, после, Марашлија својим писмом спровео у Цариград.
Из Ћуприје је Анта Протић, с Марашлиним татарима, слан на Дрину, пред Рушид-Пашу, те овому јавио за уговор који је Кнез Милош углавио с Марашлијом, да не би ни он, с босанске стране, нападао на Србију.
Кад са оно Павле Цукић, незадовољан миром који је Милош углавио с Турцима, затвори у град Манасију, онда је Анта Протић много помогао да се тај човек прође своје беспутне намере, него да се преда Кнезу Милошу, и пође путем који је онда био и најбољи и најпатриотичнији.
Године 1817, Анта Протић је био писар у кнеза смедеревскога Вујице Вулићевића. У лето, те године, са свим изненада, искрсну у смедеревској Јасеници Карађорђе. Тада је Анта Протић носио писма и извештаје Вујичине Кнезу Милошу, и кнежева писма и поруке доносио Вујици.
Погибао Вождову Анта је, тако рећи, гледао својим очима, и морао је знати све ситнице те крваве катастрофе.
Године 1821 Анта се зове писар, и Кнез Милош га је слао у Адакале и у Видин да промотри шта Турци намеравају према Србији, и да онамошње паше увери о мирном расположењу Србије.
После је био арачлија (то јест, порезник, који купи државни данак) у нахији пожаревачкој, а године 1822 видимо га као царинара (скелеџију) у Смедереву.
После устава од године 1838, Анта је постао члан земаљског савета.
Кнез Милош, давши оставку 1839, оде из Србије, и са собом одведе млађега сина свога Михаила, а старији син његов, Кнез Милан, наскоро умре. Тада намесници кнежева достојанства пошљу из Београда, 22 августа 1839, Кнегињу Љубицу и Анту Протића у Влашку, да доведу у отаџбину младога Кнеза Михаила.
Из Влашке, Анта је, с Кнезом Михаилом и Кнегињом Љубицом, отишао у Цариград, откуда се је у Србију вратио 1840.
Године 1841 марта 15, Анта Протић је постављен за попечитеља финанције, па 13 маја, те године, би упућен у савет, а за попечитеља финанције дошао је Павле Станишић.
Кад је, године 1842, успела Вучићева буна против Кнеза Михаила, Анта Протић је, 25 августа, прешао за Кнезом у Немачку, али онамо није дуго остао.
Вративши се у Србију, живео је у Смедереву, као приватан човек, примајући 600 талира пензије.
Док је овако боравио, удари једном кроза Смедерево Јован Гавриловић па дозове Протића, и стане га наговарати да напише што зна о догађајима који су се извршили за његовога живота, и знања.
Анта се склонио и, 1853, написао је 36 листа, на великим табацима, што је назвао Повесница1.
у том рукопису има доста драгоцених бележака које се одликују од свих других записака једром садржином и одређеношћу датума, имена, и места.
Али о смрти Карађорђевој Анта ту није рекао ни једне једине речце!!…
Анта Протић је, још 1826, поклонио плац на ком је данас основна смедеревска школа. У зиду нове школе, с источне стране, има овај запис:
„Сему училишту, при благоверному Господару Милошу Обреновићу, ктитор бист Антоније Протић, в Смедеревје, 4 новембра 1826“.
Анта Протић је умрьо у Смедереву 28 новембра 1854.
Бог да га прости!
- Архива Српског Ученог Друштва, бр. 206. ↩︎