Поменик

Поповић Јован

Написао је

Милан Ђ. Милићевић

у

Поповић С. Јован, родио се 1 јануара 1806, у Вршцу1, од оца Стерије и матере Јулијане.

Основну школу, и четири разреда гимназије, свршио је у месту својега рођења; реторику и појезију у Темишвару; философију у Пешти, а права у Кезмарку.

По свршетку наука, положио је адвокатски испит, па се вратио у Вршац, где је, од 1830 до 1836, у приватној полугимназији, предавао латински језик. Оставивши професорство, почео је адвоцирати; али му тај посао није ишао од срца, а ни користи велике није му доносио. За то га напусти и, 1840, пређе у Београд, где је најпре постао професор права у младом лицеуму српском, а 16 новембра, начелник у попечитељству просвете.

Боравећи у Београду, Јован С. Поповић био је један од оних који су се највише трудили да се састави и уреди Друштво Српске Словесности, које је и проглашено законом пред крај 1841 године.

После промене, која се изврши у Србији у јесен 1842, Поповић је потврђен у звању начелника одељења у попечитељству просвете, 26 октобра 1842.

Године 1844, јавио се је први потпуни Закон о школској настави у Србији, основној, средњој, и вишој. Тај закон, и све што је даље, по њему, требало радити, написао је својом руком Јован С. Поповић.

Осем тога, његовим настајавањем, учињен је, 1844, почетак народном Српском Музеју. Даље је он, у друштву с Дрм Линденмајером, израдио закон о фонду за сиромахе у Београду, 1846.

Године 1848, дао је оставку на службу начелничку, и вратио се у Вршац, где је живео врло сиромашки.

Штампани списи Јована С. Поповића ово су:

  1. Невиност, или Светислав и Милева. Жалосно позориште у пет дејства, у Будиму. 1827;
  2. Живот и витешка војевања славног кнеза српског Ђорђа Кастриота Скендербега, у Будиму, 1828;
  3. Бој на Косову, или Милан Топлица и Зоранда, у Будиму, 1828;
  4. Милош Обилић. Јуначко позориште у у пет дејства, у Будиму, 1828;
  5. Лажа и Паралажа. Весело позориште, у Будиму. 1830;
  6. Наход Симеун, или Несрећно супружество. Трагедија, у пет дејства, у Будиму. 1830;
  7. Зла жена. Велео позориште, у три дејства, у Новом Саду, 1838;
  8. Покондирена Тиква. Весело позориште, у три дејства, у Новом Саду, 1838;
  9. Тврдица Ђир-Јања. Шаљиво позориште, у три дејства, у Новом Саду, 1838;
  10. Роман без Романа. Шаљиви роман, у Новом Саду, 1839;
  11. Владислав. Жалосна игра у пет дејства, у Београду. 1843;
  12. Кратки Математички Земљопис, у Београду. 1842;
  13. Немачка Граматика,
  14. Латинска Етимологија, за школску потребу;
  15. Новија позоришна дела 1. свеска: Син Краљевића Марка. Светислав и Милева*, у Београду, 1848;
  16. Свеска 2: Стефан Дечански, у Београду. 1849;
  17. Свеска 3: Хајдуци, Женидба и Удадба, у Новом Саду, 1853;
  18. Свеска 4: Лахан, и Београд некад и сад, у Београду, 1853;
  19. Даворје: песмословни производи у избору, у Н. Саду. 1854.

Осем тога, Јован С. Поповић писао је и штампао многе омање саставе у разним часописима онога доба. Колико се сећам, особито су радо читани његови чланци који су носили име Милобрука, и у којима је писац фино, али врло оштро ударао на неке мане и странпутице својих сувременика.

Сами наши песници држе Јована С. Поповића за оца Српској драми и српској комедији, а уз то стављају га међу најбоље наше лирске песнике.

Ми смо му, поред тога, дубоко захвални за онај жар којим дише спроћу српске прошлости, и за онај класични стих којим оплакује стару славу на пољу Косову. Појезија Поповићева није лутала по старом свету; њој је била довољна српска историја, и да покаже своју силу, и народну српску ваљатност!

Читаоце Србе подсећано нека прочитају Поповићеву песму:

Српски народ и његова судбина, па ће видети да ниједан песник, ни пре ни после њега, није тако силно, тако од срца јадио на гробу старе српске славе!…

Даворје треба да је ручна књига онима који се уче љубити, служити, и прослављавати отаџбину своју!…

Поповић је био средњега стаса а слаба састава, лева рука била му је суха, јер се још у детињству његову почела сушити. За то га је отац хтео дати на берберски занат, који се и брзо учи, и лако ради. Али Јован, тежећи за науком, није гледао ни на слабост свога тела, ни на сиромаштину очине кесе; него је, учећи туђу децу, себе до краја школовао и изобразио!

На перу је био необично лак, а на језику веома оштар. То му је свуда увећавало број непријатеља.

Пошто је штампао књигу Кир-Јању, прозвали су људи њега Ћир-Јањом тако да га, и данас у Београду, многи памте само под тим именом.

Он је умрьо у Вршцу 26 фебруара 1856 године.

После смрти његове, остали су многи рукописи које је жена његова Ленка, прикрила, и никоме их није хтела на углед показати. А кад је, године 1877, и она умрла, онда су нађени и, по судском налогу, Матици Српској, у Новом Саду, послана.

Ово су ти рукописи:

  1. Разни планови од сачињења која се као одломци сматрати могу, нити су за печатњу.
  2. Разна стихотворенија за другу чест Даворја која се — почем се уредно добро препишу и допуне — печатати могу.
  3. Разна сочиненија за Стефана Поповића бив. епископа вршачкој противу Рајачића, која за сада издавати било би неумесно.
  4. Деана Дамјанка, или паденије босанског краљевства.
  5. Роман без романа, честица друга.
  6. Седмостручни цветак борећим се Грцима.
  7. Notizen ohne Titel
  8. Реторика.
  9. Судбина једног разума, шаљива игра, у три дејства.
  10. Родољубци, весело позорје, у пет дејствија.
  11. Општа знања сваком Србину нужна.
  12. Лажа и паралажа — прерађено.
  13. Торжество Србије.
  14. Симпатије и антипатије, пародија у два дејства.
  15. Скендербег.
  16. Волшебни магарац.
  17. Незгодан муж.
  18. Џандрљив муж.
  19. О грађанском праву (непотпуно).
  20. Спомен Стевану Поповићу, бившем владици вршачком од једног пријатеља.
  21. Манускрипт О српском стихотворенију.
  22. Манускрипт Брачно море.
  23. Манускрипт Лепо име.
  24. Манускрипт Милош Обилић.
  25. Манускрипт Рачуница људи.
  26. Манускрипт Срб.
  27. Манускрипт О поводу имена Немања.
  28. Манускрипт Ein Bogen Selbstbiografie
  29. Манускрипт Матица и повјестница српска.
  30. Манускрипт Превара за превару.
  31. Манускрипт Дакле не Срби — већ Серви!
  32. Манускрипт Критични прегледи у повестници српској.
  33. Манускрипт О старим законима српским.
  34. Манускрипт О нашој цркви и злоупотребленијама у њој.
  35. Манускрипт О родословију Кнеза Лазара.
  36. Манускрипт Не боји се свака шуша Бога.
  37. Манускрипт Карактеристика Краља Стеф. Дечанског.
  38. Манускрипт Повесница српског народа (одломак).
  39. Манускрипт Hilfsbuch fur Versemachen
  40. Манускрипт „Списатељство и не“.
  41. Манускрипт Verchiedene klaine Aufsaetze und Schraiben, meist ohne Anfang und ohne Ende.
  42. Манускрипт План Манускрипт „Максим Црнојевић“.
  43. Манускрипт Manuscript ohne Titel.
  44. Манускрипт Како је Винко Јозић пострадао од зле жене.
  45. Манускрипт Постанак српскога царства.
  46. Манускрипт „Самоубица“.
  47. Манускрипт Слова Јулија Цезара.
  48. Манускрипт О театру и театралним делима.
  49. Манускрипт Симеун Милутиновић.
  50. Манускрипт Језикословне крупнине.
  51. Манускрипт „Рукавице“.
  52. Манускрипт „Сузе“.
  53. Манускрипт Језикословне ситнице.
  54. Манускрипт Предговор о слогомјерију.
  55. Манускрипт О немању.
  56. Манускрипт Original advocaten Diplom n. 6. orig. Decrete.
  57. Манускрипт Верна слика списатеља Ј. С. Поповића.

Допуна

Поповић С. Јован, кога су звали и Стерија, по оцу му Стерији, и Ћир-Јања, по његовој књизи Ћир-Јањи, писао је 11 марта 1848 свом брату Ђоки из Београда писмо, у ком се овако изражава:

„Мој попечитељ Алекса Јанковић дао је резигнацију за то што је повика на нас „Швабе“! На његово место дошао је Тенка. Мени се ово мењање попечитеља досадило, и с новим нерадо служим. Зато сам дао оставку“.

И дан Поповићеве смрти (26 фебруар 1856) потврђен је протоколом умрлих; према чему отпадају сва противна тврђења.

Српска Књижевна Задруга прештампала је Даворје, песме Јована С. Поповића, међу првим својим издањима 1892 године.

  1. Јован С. Поповић родио се је у кући, под садашњим бројем 1858 на главној пијаци. Ту је кућу његов млађи брат, Ђорђе С. Поповић, после смрти родитеља, нешто наследио а нешто откупио: па, место старе мале, озидао нову, двокатницу. А за спомен, што се у тој кући родио брат му Јован С. Поповић, узидао је, с поља, мраморну плочу, па којој пише: „У овој кући родио се Јован С. Поповић, списатељ српски“.
    Ђорђе С. Поповић преминуо је, 18 октобра 1870, без порода а тестаментом својим наредио је да жена његова Јелена у кућу ужива до своје смрти, после чега ће та кућа бити задужбина за помоћ српских ђака православне вере, који се одају на више науке. Задужбином овом руковаће православна црквена општина вршачка. ↩︎

више објава