Поповић Гаврило, владика шабачки, родио се у Баји, у Маџарској, 11 октобра 1811.
Крштено име било му је Ђорђе, а Гаврило се је назвао кад се је покалуђерио.
Основну школу и гимназију свршио је у месту својега рођења; философију у Сегедину и у Ђуру, права у Пешти, а богословију у Карловцима.
у Србију је прешао, к митрополиту Петру, 7 априла 1834, и, 9 маја те године, покалуђерен је и узет у службу у митрополитску канцеларију.
Године 1836, септембра 1, кад је први пут отворена богословија у Београду, Гаврило јој је постао професор. У тој служби је остао до 1839.
Те пак године, месеца септембра, постао је вероучитељ у младом лицеју, у Крагујевцу.
На предлог попечитељства просвете (од 17 маја 1841, бр. 617), Кнез Михаило је, 25 маја 1841, бр. 707, одлучио: да се лицеј из Крагујевца, где је постао и три године радио, премести у Београд1.
Гаврило се је, с тим заводом, преселио у Београд, и остао је у њему вероучитељ до 12 маја 1844.
Међу тим, године 1842, постављен је за члана новом Друштву српске словесности; године 1845, изабран је за члана Одбору просвештенија, који се је, онда, находио уз попечитеља просвете као тело за саветовање; а доцније — за члана Школској комисији.
Гаврило је постао архимандрит 13 маја 1844, а владика шабачки 13 новембра 1860.
Године 1866, октобра 27, стављен је у пензију. И, од тога доба, живео је неко време у манастиру Раваници, а неко време у манастиру Букову, близу Неготина.
С јесени године 1870, савладан тешком болешћу, дошао је У Београд, и станио се у својега пријатеља и рођака Теодосија Мраовића, данашњега митрополита, где је и преминуо 7 фебруара 1871, у 4 часа после по дне.
Други дан опеван је у великој београдској цркви и сахрањен је у цркви палилулској, на левој страни паперте, према гробу покојнога Кнеза Милана.
Необично много београђана испратило га је до гроба.
Његови књижевни послови, изворни или преведени, ово су:
- Разговори за образовање срца и душе, у Београду 1845:
- Забаве за децу, у Београду. 1847;
- Кратка и пространа свештена историја, за школе:
- Кратки и пространи катихизис, за школе:
- Часови благоговења, превод, у Београду, 1848:
- Животоописаније славних људи, у Београду. 1849;
- Мала астрономија, у Београду. 1850:
- Јагњенце, прича за децу;
- Мали Буквар:
- Товит и Јудита;
- Историја цркве старог и новог завета;
- Догматичко богословје;
- Повест о првом васељенском сабору;
- Повест о другом васељенском сабору;
- Свештене повести из старог завета; и
- Црквена историји, Јевсевија Памфила, превод.
Ова последња књига довршила се пред саму смрт његову; он је држао коректуру и онда кад је околина његова очекивала час да душу испусти!…
Осим тога, Гаврило је писао многе чланке у Чича-Срећкову листу, у Српским Новинама (врло много), у Гласнику, и у Летопису. А оставио је у рукопису многе своје беседе, које су већином изишле у Хришћанском Веснику, а и неке своје мемоаре за које ми рече г. Ст. В. Поповић да их има у рукама.
Владика Гаврило био је један од врло вредних наших књижевника, нарочито на књижевно-школском пољу.
Као наставник, одликовао се јасноћом беседе, и чистоћом језика, ма да је, некад, и прегонио у тој чистоћи; а као професор понашао се према ђацима свакад лепо, достојно.
Као знаоца лепог црквеног певања, помињаће га дуго не само наши свештеници, него и многи други световни људи.
У цркви је служио лепо, смерно, дирљиво; кад би он, у вече, на бденију, кадио у цркви и када би, усред оне тајнене тишине, викнуо:
— Востаните!
Мравци би појурили уза слушаоце.
А на владичанској литурђији, када би из олтара запевао:
— Јелици во Христа крестистесја! Сва би црква пренула неких милим, неким небеским тресом!
У животу, у власти, није се умео наћи. За то је много патио, па, најпосле, и с владичанства кренут.
Ако би српска црква одржала оно лепо певање, које је Гаврило онако савршено знао, и онако радо — и као владика — ђацима предавао, имала би на својој страни, за своје сврхе, силу веома јаку, а учитељу и просветитељу Гаврилу, то би певање било најлепши споменик!
- Српске Новине, 1841, бр. 2* ↩︎