Подруговић Тешан, родио се у селу Казанцима, у Гацку, у Херцеговини. По оцу се звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем прозвали за то, што је био врло велики, то јест за по другога човека!
У почетку 1815, нашао га је Вук у Карловцима, у највећем сиромаштву, где у риту сече трску, и на леђима доноси у варош, те продаје, и од тога се храни.
Дознавши да Подруговић зна многе лепе песме, Вук му да на дан колико је могао живети, па почне од њега слушати песме, и преписивати их.
Од њега је, како сам вели, преписао ове песме:
- Пошетала Хајка Атлагића.
- Кад се жени српски цар Стјепане.
- Уранио старац калуђере.
- Пораниле три српске војводе.
- Или грми ил’ се земља тресе?
- Цар Лазаре сједе за вечеру.
- Сједе Марко за вечеру с мајком.
- Рано рани Туркиња дјевојка.
- Пита мајка Краљевића Марка.
- Кулу гради Црни Арапине.
- Вино пије Муса Арбанаса.
- Славу слави Краљевићу Марку.
- Кад се жени Смедеревац Ђуро.
- Запросио Поповић Стојане.
- Пошетао од Будима Краљу.
- Вино није Новак и Радивој.
- Још од зоре ни помена нема.
- Вино пије од Јанока Краљу.
- Књигу пише Новљанин Алија.
- Још зорица не забијељела.
- Кад се жени Римљанин Алија.
- Вино пију млади Црногорци.
У очи Цвети, 1815, узме га Вук у кола и оде с њим у манастир Шишатовац, мислећи да ту, код свога пријатеља Л. Мушицкога, поседи дуже, и песама препише више. Али дође глас да се у Србији дигла нова буна на Турке, а Подруговићу, вели Вук, као да уђе сто шиљака под кожу, и хоће одмах да иде да се бије с Турцима. Једва га Вук толико задржи да препише неколике од оних песама које му је, идући из Карловаца, путем казивао.
Сад га метне у кола, довезе до Митровице, и испрати га у Србију.
Кад се Срби, у јесен те године, измире с Турцима, Подруговић оде у Босну. Проврљавши које куда, по свом пређашњем обичају, састави неколико коња, и намести се негде у нахији сребрничкој да живи као кириџија.
Не прође много, а он се посвађа с неким Турцима који га, пошто их је било неколико, испребијају тако да је од убоја умрьо.
Подруговићу није било више од 40 година, кад је Вук од њега преписивао песме.
Пре тога је хајдуковао. Био је врло паметан и, као хајдук, поштен човек. Врло је радо причао и казивао које шта весело и шаљиво, а при том се није никад смејао, него је увек био као мало намрштен. Он је знао још, најмање, сто јуначких песама.
Вук додаје да није дотле познавао ни једнога човека који он песме знао тако као Подруговић. Његова је, вели, свака песма добра, јер је он песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.