Пљакић Антоније, родио се 1781, у селу Каменици, нахије рудничке.
Његово је право презиме Ристић, а Пљаком или Пљакићем прозвао се је сам, по карановачком дахији, Турчину Пљакићу, кога је у боју на Руднику, 1804. био ранио, па су га други Срби у заседи на Јелен-Камену дотукли.
Антоније је, најпре, био момак и свирач Карађорђу, а после му је узео кћер, постао руднички војвода и, године 1812, већ је био „Главни командат од Моравице до Топољака“.
Чим се је Антоније препоручио за толико одликовање? На то питање Сима Милутиновић даје неке нејасне одговоре, па додаје и ово:
Лијеп био као Нарцис видом,
И бесједом и дивотним растом…
А да с’ Бог д’о у трн претворио
Када вњешност женске очи дражи,
Те пристају с тигри вјековати“!
Не зна се ни за једно јуначко, или родољубно дело, које би овај човек био учинио за својега века. Што се год о њему прича само је чудо и покор.
Покојни Јован Гавриловић пише да је познавао овде у Београду трговца који је, за Пљакине власти, био шегрт у Карановцу. Тај му је трговац казивао, да је Пљака посекао просјака који му је приступио и запросио Бога ради!
Нека баба Станка Пазарка, која се је налазила у Пљакиној кући око жене његове г-ђе Саве, причала је како је врло често морала завијати пупак Пљакиној жени: „Јер, вели, чим војвода дрекне, па кога убије, или пребије, а то се је дешавало врло често, само кад је код куће, њој се, јадници, од страха мужевља, одмах развије пупак, па се стане претурати и јаукати од болова“.
Последњих година Карађорђеве владе, у Србији су се били појавили многи пророци и врачаре, који су пророковали: да ће Карађорђе оставити земљу, да ће Србија пасти, и да ће Турци опет овладати народом. Било се је чуло да у селу Невадима, у нахији рудничкој, има нека така врачара. Пљака, као старешина, дође у Неваде, и упита кмета Петра Грковића:
— Кмете, има ли у твом селу така и така врачара!
— Не знам, Господару, одговори кмет, хотећи заклонити сироту жену од страшне смрти, а војводу од срамне силе!
— Или је казуј, викне Пљака: — или ћу ти сад главу одсећи: Па повади сабљу из корица.
Петар му се стане молити, како но се већ Бог моли, да не чини таке силе на правди Бога.
— А ти ми позлати сабљу, рекне војвода: — па да те не сечем! И пружи му је пљоштимице.
Петар стане ређати по сабљи рушпе, докле је имао злата: а после настави сребром; те, тим откупом, очува живот и себи и баби.
Сину једнога врачара, Пљака је пребио десну руку и леву ногу, па га тако ојађена везао и обесио коњу о ункаш. И, тек пошто је прошло неко време, заповедио је да се убије.
Несрећни отац, врачар, то је све морао гледати својим очима, па тек онда је бесни војвода заповедио да се и он погуби.
Неки Сеничанин, момак, који је служио у Пљаке, а доцније је био момак у Петра Лазаровића-Цукића, причао је да је Пљака неку бабу, за коју је био чуо да је вештица, живу испекао усред Карановца.
Сеничанин је набрајао појединце све што је чинила ова јадница од како су је припекли докле је ватра већ није спржила, али ја то од грозе не могу овде писати……
Поменуло се — не поврнуло се!
У хартијама Пљакиним, има једно Карађорђево писмо, писано 11 августа 1811, у Вражогрнцу. У том писму Вожд вели:
— Писмо ваше примио сам, и разумео јесам за све исто ми пишете: за хајдуке, за Свирачевића, за врачару, и за јатаке њине, то си све добро учинио!
Године 1813, Пљакић се задржи, које на Топољаку а које после у Карановцу, те није стигао да заједно с тастом остави Србију. Он је тек 23 новембра 1813 од генералне команде, у Петроварадину, узео пасош за даље путовање.
У пасошу му пише да је, рањен у леву ногу, храмао кад је прошао кроз Карловце.
У тим хартијама налази се и једна овака записка:
Однето од Господара Антонија Пљакића, у Карловци, од магистрата карловачког:
У стварима гроша: 14.561;
У дукатима 2167 комади, или: 26.004;
Свега у стварима и готових: 40.565
Из Аустрије, Пљакић је, месеца септембра 1814, преко Темишвара, с осталима српским бегунцима, отишао у Русију, где је остао до 1832 године.
Те пак године, 10 априла, добио је, у Кишењеву, пасош за повратак у Србију, и с тим пасошем дошао је у Малу Влашку.
Кнез Милош је, као што вели пок. Јован Гавриловић, био пријатељ Пљакићу, и хтео је пустити га у отаџбину, али су друге старетине биле противне томе, те, тако, Пљакић остане у месту Черњецу.
Одатле је, по Стојану Симићу, молио Кнеза Милоша, да му сина прими у државну службу. И Кнез му је, преко Симића, одговорио да пошље сина с једним писмом, па ће му дати службу за коју буде.
То је било месеца фебруара 1832, а 3 новембра те исте године, Кнегиња Љубица одговара на писмо г-ђи Сави Пљакићки, куми својој, и јавља јој, да јој је Кнез допустио да се врати у отаџбину. Излази да је Пљакић умрьо између фебруара и новембра 1832, у Черњецу.
О Антонију Пљакићу ваља прочитати песму Симе Милутиновића1 која се почиње овако:
„Мали царе…? Карановца града!
Кад престаде свом Србниству служит’
И о себи ста се бавит’ саму
Тер одонда, откако те Вожде
Прам истока поче држат’ сина,
За услуге дотле т’ и признајне…
Ам де сада на судију света,
Нек’ и тебе правда не мимође“!
- Србијанка 3, стр. 107—122. ↩︎