Пеца из Клубаца, родио се у селу Клупцима, у Јадру, 1780 године. Име му је било Петар, па су га људи прозвали Пеца, што је био малога раста и снаге.
Како се Јадар дигао на Турке, Анта Богићевић, вођ устаника, одмах је опазио Петра као верна, вредна, и дрска момка, и узео га себи у службу.
Находећи се уз војводу, Петар је, у сваком сукобу с Турцима, баш и где не би морао, трчао у бој, и борио се свакад храбро и, за чудо, свакад срећно!
Богићевић је Петра нарочито слао на места страшна, када је на прилику, ваљало пронети какво писмо кроз турске заседе, или дознати како где стоји турска војска.
Петар се одликовао у бојевима: на Рожњу, на Троноши, на Јаребицама, Руњанима и, особито, на Трбушници, против Мехмед-Капетана.
Године 1810, Анта Богићевић и Милош Поцерац нахођаху се у Лозници. Силна турска војска пређе из Босне, и опколи Лозницу са свих страна. Опсађеници су се борили јуначки, али су опсађивачи били многобројни, приступали су са свих страна, а у Лозници већ почне нестајати хране и џебане. Требало је јавити оближњим војводама да похитају у помоћ; али како да им се јави? Опсада је била тако густа да се нико, за живот главе, није смео усудити да пронесе писмо кроз Турке, те да га однесе у Шабац.
Анта зовне Петра из Клубаца па, дајући му писмо, рекне:
— Не заповедам ти, него те молим: огледај своју стару срећу не ћеш ли продрети, и ово писмо однети у Шабац Г. Луци!
— Хоћу ли сад, војвода, или да сачекам ноћ, упита Петар?
— Е, мој Петре! Ја се и ноћу бојим за те, а дању би те поздраво убили!
Петар сачека ноћ. У јацију, кад се Турци најмање надају, изведе из шанца свога вранчића, уседне га, и веругајући куда је једини он знао, прође кроз Турке, прејури Иверак и Цер, и однесе писмо у Шабац војводи Луци Лазаревићу.
Прочитавши писмо, Лука одмах напише друго, преда га Петру, и поздрави војводе да ће им, најдуже за три дана, доћи у помоћ.
Петар се и сада провере кроз Турке, и дође у шанац, донесавши глас о брзој помоћи.
И Лука је, по својој речи, стигао брзо и, после крваво битке, ослободио Лозницу.
После ове победе над Турцима, Лука јавно похвали Петра, дарује га лепим даром и, по малешну његову расту, назове га и он Пецом за одликовање.
После тога, сви су војници знали ко је „Пеца из Клубаца“.
Године 1813, у Лозници је било око 800 Јадрана са 6 топова, под управом Петра Николајевића Молера. Турци, у почетку августа, опколе Лозницу, и стану је бити са свих страна из највећих топова и кумбара. Прикучивши се, кроза земљу, к шанцу, побију Србима из шешана све тобџије тако да им није било никакве користи од топова. Срби су из шанца били начинили кроза земљу тавник кроз који су силазили на реку Штиру, те захватали воду; али Турци, дознавши за то, одврате Штиру на другу страну, те тако шанац остане без воде: многи су брашно разасипали по којекаквим хаљинама и даскама, ако би ударила киша, да би могли умесити хлеба. Владика зворнички, по наредби турској, дође у Лозницу, и позове Србе на предају, али Молер није владикама веровао ни других ствари, а амо ли у таком послу, него заиште у везира да устави ватру, и да одреди своје посланике да се разговоре о предаји.
Везир то учини.
Кад се турски посланици састану с Молером, они заишту:
Да Срби положе оружје, па ће их Турци послати у Сребрницу Хаџи-Бегу, за кога се држало да је српски пријатељ;
у Сребрници ће се сваком своје робље довести (жене и деца) па, даље, куд их одреде.
Молер је, напротив, искао: да их Турци пропусте с оружјем да изађу из шанца, и да прођу кроз турску војску, па да иду куд који хоће, а Турцима да оставе шанац и топове са џебаном која је у сандуцима.
Турци не пристану на искање Молерово, а Молер не прими искање турско, него се растану и почну се опет бити као и пре.
Вративши се у шанац, Молер каже Србима:
— Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу, а ви, ако хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац нека ме убију. Ако ли и ви нисте радни предавати се Турцима на овај начин, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који изиђе — изиђе, а који погине — Бог да га прости! Боље нам је свима изгинути, него се Турцима у руке предати. Досад сте, браћо, били на мојој души, и сад вас ја скидам са своје душе, и остајете господари од себе: ако ћете се предавати, ето вам Турака; ако ли ћете бежати, и ја сам с вама.
На овај Молеров говор, сви пристану да беже кроз Турке.
На три дана пре него ће побећи, Молер напише писмо српским старешинама (као што су казивали људи који су били онде) својом крвљу, у ком им јави у какој су невољи, и да се више не могу држати, него они да гледају да их избаве, и то овако: што се може више да пошљу пешака у Гучево, а они с топовима и коњицима и с осталом војском да се покажу оздо уз поље, па кад се турска сила обрне к њима, онда они из Гучева да се прикуче к шанцу, а ови из шанца да учине јуриш на Турке, и с онима да се састану.
Најпосле је додао ово:
„Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите барем овај народ, и гледајте да би га избавили“!
Ово писмо Молер преда опет Пеци из Клубаца, давши му 10 дуката напојнице.
Пеца и сада срећно продре сроза сву турску војску, и стигне у српски логор.
Али је онда већ опћа несрећа била на прагу, и војводе као да су гледале како ће сваки своју главу спасти.
Кад три дана прођу, а помоћ не дође, опсађеници се договоре да беже. Изабрали су тамну ноћ, кад је била велика киша и ветар. Заказано је би́ло свима, ако би кога Турци опазили, да не меће пушака, него да се брани ножем или чим може другим, а, по свој прилици, така је заповест била и у турској војсци, ако би Срби побегли, да се не би војска, у забуни, побила између себе.
Срби изиђу из шанца на доњу капију код реке Штире, па оданде обрне куд је ко знао и, колико је познато, прођу с миром кроз Турке, јер, нигде пушка не пукне; али кад ујутру Турци опазе да су Срби побегли, одмах ударе за њима у потеру на све стране, и, особито делије, многе стигну и побију. Молерове коње побила је била пре тога турска кумбара, која се међу њима распукла, а син Анте Богићевића, Боја, изиђе на коњу (после свију, јер му пре нису дали, да не би Турци чули кад коњ пође мостом који је од дасака био начињен пред капијом, и спуштао се преко рова) и, за велико чудо, прође срећно кроз Турке.
Од 800 људи који су тада били опсађени у Лозници, 200 је погинуло док су се бранили у шанцу, а 400 у бежању, те тако их је само 200 изнело главе.
Пеца је умрьо код своје куће, у селу Клупцима, 1851.