Петровић Радич, познати као Капетан Радич, старином је из Левча, из села Сиоковца, па се преселио био у Остружницу, на Сави.
Још у Кочину Крајину (1778), Радич је, с неколико друга, огледао да уђе у Доњи Град, те да отвори врата Немцима, али се та намера изјаловила због велике магле.
Под Михаљевићем, Радич је рано постао капетан у добровољцима, и као такав, имао је прилику да Карађорђа одмоли пред Михаљевићем.
По свршетку немачкога рата, и по утврђењу мира (1791), Капетан Радич је добио од Цара Леополда диплому на племство1 и пензију, па је, после, живео у селу Јакову, у Срему.
Кад се Срби, 1804, дигну па Турке, Радич остави пензију и пређе у Србију, где је својим познавањем ратне вештине, својом енергијом, и храброшћу учинио Србији големих услуга.
По освојењу Карановца 1805, где се особито одликовао, постао је војвода у том месту.
На крају 1806, копајући шанац у Београду, и намештајући топове, буде страшно рањен у крста. Рану ту преболи с тешким мукама, али од ње остане малко погурен.
Пошто малко оздрави, ожени се у Београду лепом младом покрштеницом.
Године 1808, постао је судија у београдском магистрату.
Године 1809, пошто Срби страдају на Каменици, и Турци навале с те стране, он, онако погурен, оде на војску, и Карађорђе га остави с Петром Јокићем буљубашом, да утврде и чувају Ћуприју, варош на Морави, да би се Срби могли ту уставити, ако не могну сузбити Турке на Делиграду.
Али њих неко омете, казавши им да је Карађорђе напустио прву мисао, и, другим путем, отишао у Шумадију, те они запале шанац на Ћуприји, и топове, које нису могли у хитњи превући, баце у Мораву.
Познато је да је Карађорђе, за тај поступак, пуцао на Јокића да га убије, и ранио га. Кад се Радич врати у Београд, наиђе на другу несрећу. Његова жена, с другим булама и покрштеницама, прешла у Земун, па оданде отишла у Турску, однесавши му све што је имао, а није много ни имао.
Године 1810, Радич се опет ожени лепом младом сарајевком; а године 1813 пребегне у Срем, и тамо је, са женом и дететом, проживео две године у највећој сиромаштини.
Године 1816, у пролеће, пошто су се Срби на ново дигли на Турке под Кнезом Милошем, и добили неке слободе, Радич остави жену и дете у Срему, па пребегне опет у Србију, и дође у Београд, где га Петар Молер прими у свој конак.
Како је Радич прешао у Београд, одмах је, с оне стране, паши јављено да је пребегао Капетан Радич, који је, с Црним Ђорђем, највише Србе бунио; који се, по том, женио Туркињом, и у Београду био судија, и т. д.
Паша, дознавши све то, упита Молера и друге кнезове:
— Какав је човек Радич, и шта тражи у Београду?
— То је човек стар и сакат; он једва иде; нема нигде ништа, па је дошао амо к својим људима, да не умре од глади. Тако одговори Молер.
Паша се, у тај мах, задовољи таким извештајем.
После неколико дана, кад Срби предаду Молера у град као кривца, паша опет упита Вујицу Вулићевића:
— Стојите ли ви добри за Радича?
— Ми за њега не ћемо да знамо; ти чини с њим шта знаш, одговори Вујица!
Онда паша пошље своје људе те Радича ухвате, и затворе заједно с Молером, а по Ђурђеву дне, у очи недеље, удаве их обојицу, и још некаква кујунџију, што је градио лажне новце. Сву тројицу изнесу Турци ноћу мртве на калемегдан, те су онде читав дан (у недељу) лежали, да их свет гледа, а пред вече их Срби сахране на крај гробља, цркви с леве стране.
Радич је био крупан, здрав, и јак човек; лица је био мало намргођена, особито под старост; био је јунак и велики родољубац, а Турцима страшни непријатељ.
У војним пословима имао је необичан дар. Његовим плановима, његовим провиђањем, користио се је у многом и сам Карађорђе.
Женио се три пута. Од прве жене остала су му у Срему два сина, који су после били капетани, а од треће једна кћи.
Кнез Милош је, после његове мученичке смрти, давао издржавање његовој жени и детету.
Кад је погубљен, Радич је могао имати нешто више од шездесет година.
Нека је мир његовој души!
- Диплома каже да се племство даје њему, и његовим синовима Миловану, Јовану, и Михаилу које је родио с првом женом Смиљаном Василијевом. ↩︎