Петровић Миљко, најмлађи брат Хајдук-Вељков. Док је Вељко живео, Миљко је био само момак уз њега: власти није имао никакве.
За прво време Кнеза Милоша, Миљко је био момак у кнежевој гарди, а после га је Кнез поставио за кнеза у печкој капетанији; и тада је седео у Градишту. Јоаким Вујић пише (стр. 39) да је код Миљка, као печкога кнеза, ручао у Градишту, 8 августа, 1826.
Миљко је открио Кнезу Милошу Абдулину буну, 1821.
Кад Руси, 1828, уђу у Влашку, идући на Турску, Миљко скупи до 400 момака, и тајно оде к Русима у Влашку, па је, после, војевао с њима против Турака.
У том ратовању, један део руске војске, око 8000 људи, налазио се је у Малој Влашкој, под командом ђенерала Барона Гејзмара.
Овој војсци био је задатак да чува ребра великој руској војсци, која је напредовала к Дунаву, па и прешла преко ове реке. Турци, желећи истерати Русе из Мале Влашке, и тим спречити операције великој руској војсци под Дибићем, нареде те видински Ибрахим-Паша, са 26.000 војника, пређе код Калафата у Малу Влашку, да нападне ђенерала Гејзмара.
Кад се ова турска војска приближи к руској, Гејзмар сазове ратни савет, да се договори шта ће радити? Повући се натраг, и оставити Малу Влашку, спречило би операције великој руској војсци; а пустити се у бој с Турцима било је врло опасно. У том савету био је и Миљко Петровић. Он је предложио да се на Турке удари још то вече.
— Турци ће се, рекао је Миљко: — вечерас ратлисати, јести, пити, и поспати. То је најзгодније време да се на њих удари. Миљков се предлог прими. Руси ударе на Турке у мрак, збуне их, и учине од њих дармар. Не треба ни помињати да је Миљко ишао напред са својим бећарима, и Турке млатио. Ибрахим-Паша брже боље утече у Видин, оставивши на бојном пољу пртљаг, џебану, и топове.
Ова победа не само да је учинила да Руси задрже Малу Влашку, и да велика њина војска може прећи преко Дунава, него је још прокрчила пут те је и Гејзмар, код Рахове, прешао преко Дунава, и, заклањајући ребра великој војсци, продръо чак до Софије онда кад је у Дринопољу потписан мир.
Другом приликом, Миљко се молио руском ђенералу да му допусти разбити турски један шанац близу Дунава. Ђенерал га је одбијао, говорећи:
— Како ћеш ти, са 400 људи, разбити толике Турке, који су још у опкопу?
Миљко приђе к шанцу. Затече неке Влахе да вуку сено у шанац Турцима. Задржи их до ноћи, па нешто војске потрпа у кола на сено, а нешто пусти око кола божем да гоне кола, те тако са свима уђе у шанац, и онда учини јуриш изнутра, а Руси су с поља били готови да ударе. И на тај начин Турке разбију са свим и шанац освоје.
Одатле сиђе с Русима низ Дунаво до спроћу Силистрије. Ту је био неки турски стан, који они тако разбију да су многе Турке живе похватали. Миљко спази некаква Турчина у трњу, и узме од момка копље да га набоде на копље. Турчин је био стар.
— Војвода Миљко! викне он: — ја тебе познајем; брат ти је био добар јунак; он је војнике секао, али побеђене није клао. — Не гини, ни ти, лудо. Одби се од мене! Доста ти је што сте нас разбили!…
Миљко не послуша, него се залети на трње, а Турчин опали и убије га на место.
Ту је и укопан.
После неког времена, брат му Милутин пренесе кости, и сахрани у гробницу код старе цркве у Неготину. На плочи, у црквени зид узиданој, има овај запис:
„Юнакъ падне тѣлом на мегдану (1829)
Ал’ обретнес’ на Божѣмъ дивану.
Како духъ му с тѣломъ растави се;
Кнеже Миљко, брат честита Срба.
Братъ наймлађи свевитежна Велька,
Вѣри вѣранъ, брата свог достоянъ,
Сабльом себи пут живота крчи.
Оружијемъ вѣчностъ постизава.
Пушке л’ зрнце грудъ му пронизавше
С пушкометцем худим пиштожанцемъ
Ам’ осташе на овоме свѣту
Да с предаду праху и сниету.
Но Кнез-Миљка слава слави руска,
Но Кнез-Миљка иѣена иѣва србска.
Но и милостъ вѣчита Божија
Кнеза Миљка у наручја прима,
Да свом србству и осталом људству
Незаходномъ вѣчно сяје звездомъ,
У свіету духа и срдашца,
Кано сунца свѣтлостъ животворна.
Таком Србу вѣчни покој буди
Заслужѣва свег живота труди.
Брат му средњи овај спомен диже (1844)“.
После Миљкове смрти, дошле су му од рускога цара диплома и сабља. На сабљи је било записано: Књазју Миљку Петровичу, за храброст!
У гробницу овога Миљка, спуштене су Вељкове кости, које су нађене 3 априла 1854, кад су копали раку за владику неготинског Доситија1.
- Кнежевина Србија, стр. 899 ↩︎