Петровић Милан, родио се у Горњој Црнући, у округу рудничком, 12 јуна 1850, од оца Милије и матере Јане.
Основну школу, и пет гимназиских разреда, свршио је у Крагујевцу, а војну академију у Београду, и то све с врло добрим напретком.
Године 1870, августа 10, постао је каплар.
Године 1872, августа 10, поднаредник.
Године 1874, маја 16, наредник.
Те године, месеца јула, свршио је војну академију с одличним напретком, као трећи по реду, међу друговима својима. И, 20 септембра, постао је инџинирски потпоручник, и водни официр у чети пионирској.
Године 1876, месеца марта, предани су му ађутански и ђенералштабни послови у јагодинској бригади прве класе, која је онда била део шумадинске дивизије.
Кад је објављен рат Турској, 20 јуна 1876, Милан се је налазио на граници сврљишкој, на путу к Пироту.
Потиснувши Турке с Пандирала, наши су ударили на турски шанац на Бабиној Глави. Милан је био само одушевљење; био је радостан, и задовољан, мислио би човек, не иде него лети од радости, што је дочекао да чисти најезду са земље својих прадедова, што је доживео да може и сам светити Косово!
Било је тренутака кад му се чинило да је мало Турака пред њим, да их нема толико колико би он желео уништити за историску освету, и за обезбеђење отаџбине унапредак.
Али така његова расположења нису трајала дуго. На скоро се је уверио, да је Турака пред Србима толико, колико они не само не могу победити, већ још морају пред њима узмицати!…
И одиста су Срби одступили од Беле Паланке, пред којом је, на нишавском мосту, Милан показао чудо личнога јунаштва; оставили су и Бабину главу!…
Петровић је ишао последњи за бригадом, уздишући што није пао ван границе Кнежевине Србије.
Војска наша заустави се на Пандиралу, да ту да отпор Турцима. Ту се Милан, пред два свештеника и више сведока, завери, с једним својим другом, да ће, заједнички, погинути онамо за границом, јер се жив не ће овако да врати у отаџбину.
И, као за пакост, сутра загрмише турски топови. Јагодинска бригада била је у средини. Турци ударише на први шанац, и — узеше га; грунуше на други, који бејаше кључ бојном месту, па — узеше и њега.
Али — Милан Петровић већ тада беше мртав. Зрно га је ударило у само срце, те и није видео да српска војска узмиче овамо за границу кнежевине.
То је било 7 јула, 1876.
Милан је био момак стасит, црне масти, лица насмејана, главе високе, малко затурене, црних очију, црних повија, а ноздрва широких.
Другови га хвале као јунака, кога ништа није могло уплашити, и као мислиоца, кога ништа није могло изненадити.
Слава детићу из кршне Црнуће!