Петровић Марко, родио се у Неготину, године 1768.
Књигу и занат терзиски научио је у месту свога рођења, па је, после, почео трговати.
Као се Марков отац, Петар, презивао Писаревић од старине, тако се је и Марко писао Писаревић до 1828, а тада, кад су Руси, војујући против Турака, долазили у Неготин, Марко промени презиме, и почне се звати и писати Петровић.
Марко је најпре био уз крајинскога кнеза, Мишу Карапанџића, а кад овај, 1811, умре, и у Крајину, на Мишино место, дође Хајдук Вељко, Марко пређе к овом новом војводи, и уз њега је остао до пропасти.
Марко се је особито одликовао у бојевима на Кладову и на Малајници.
Поред тога, био је врло вешт и врло поуздан спроводник хране и муниције из Влашке и од Видина, преко Мироча за средину Србије, Карађорђу, Миленку, и Добрњцу.
После Вељкове смрти, кад је Неготин остављен, оставио га је, с дружином, и Марко Петровић, и дошао у Пореч више Милановца, одакле се је превезао на леву обалу Дунава. Том приликом, превезао је и своје две лађе соли, које је, после, извукао до Панчева, те со продао, да има одашта живети.
Пошто га аустриска власт потисне с границе, Марко се настани у неком селу близу Темишвара, и оданде отпочне трговати живом стоком.
Трговао је до 1817, а тада му умре ортак Николча Павловић у Ршави, код кога му западне преко 50 хиљада цванцика. Марко настане те новце те избави, и одмах, 1818, пређе у Неготин, да стално живи. Ту је, 1828, изабран за башкнеза нахије крајинске, а године 1833, кад је Крајина придруживана к Србији, помогао је својски да се то придружење што пре изврши.
Године 1833, јула 11, Кнез Милош постави Марка за капетана крајинског, а године 1835, јуна 29, да му чин мајорски по ондашњем обичају.
Године 1837, декембра 14, одредио је Кнез Милош мајору Марку 600 талира плате на годину; његову писару 200 талира, и на 4 момка по 60 талира.
Године 1839, фебруара 25, Марко је постављен за председника окружном крајинском суду, у ком је звању остао до смрти.
Марко Петровић био је човек веома уважен и поштован у целој Крајини.
Г. Живко Давидовић, који је био у Неготину окружни начелник у оно време кад је Марко био председник суда, прича овај случај:
— Ниједан сељак, вели г. Давидовић: — идући капетану или начелнику, не би отишао овима докле, најпре, не би свратио Мајор-Марку, и научио се од њега: шта да ради, и како да говори пред овим старешинама.
Једном се Стеван Стевановић, попечитељ правде, наљути нешто на Марка Петровића, и рече да ће га ставити у пензију.
Неготинцима је то било врло криво, а мислили су да је то израдио начелник Давидовић, да би удаљио од себе човека оволико уважена. За то стану изјављивати своје незадовољство на овај особити начин:
До тога гласа о пензији, кад год начелник иде чаршијом, Неготинци, седећи по својим дућанима, устају на ноге, скидају капе, и примају му Бога! А пошто се је чуло да ће Мајор-Марко бити пензионован, они, чим осете да начелник иде, брже се склањају, сваки у своју ардију, божем ради посла, остављајући дућане пусте.
То је трајало неколико месеца. Давидовић, осетивши зашто се то чини, и колико може бити од штете за многе државне послове и намере, умоли свога попечитеља, Илију Гарашанина, те Мајор-Марко остане и даље у суду.
Чим се ово обазна у Неготину, одмах се дућани оките својим газдама, који опет радосно дочекују начелника и, још из далека, устају на ноге да му Бога приме!
С јужне стране, старе неготинске цркве, има леп гробни белег од туђинскога мрамора, и на њему овај запис:
„Мајор-Марко Петровић, бив. председник окружног суда, ☦ 1855 године.“
Споменик овај подигао му је благодарни унук Светозар.
Хвала унуку који се сећао деде, и донео му стену, чак из туђе земље; али би му још већа хвала била да је загледао бар у црквене протоколе умрлаца (бр. 135, од године 1854) те да види, да је његов деда умрьо много раније него што му је он на крсту записао!
Мајор-Марко Петровић преминуо је 4 августа 1854 године, у Неготину.
Њега су, у Неготину, у последње време, звали више Мајор-Марко, него Марко Петровић.