Петровић Вићентије, родом је из села Кораћице. Он је био Кнез још за Турака, а у исто време један од главних покретача устанку од 1804, Кад је буна на Турке букнула, Вићентије је био међу првима који су устанике водили на Турке.
Војевао је, бивао у многим бојевима, и стекао је неколико рана, а ипак му име Кнез није замењено никаквим други војничким именом.
Године 1813, септембра 22, Вићентија Петровића видимо на Шапцу где, заједно с Кнезом Симом, Луком Лазаревићем, Протом Матејом Ненадовићем и Милошем Обреновићем, моли Митрополита Стратимировића за лађе, које би превозиле народ преко Саве у у Срем, испред Турске најезде.
Уз то писмо, у хартијама Стратимировићевим, има и једна белешка по којој је тада, од страха турскога, превезено из Србије преко Саве 61.000 душа, а доцније се у Србију вратило 57.000!
Кнез Вићентије је дочекао и други устанак 1815, то је и тада учинио лепих услуга својој отаџбини, особито у прво време.
Године 1815, новембра 14, Кнез Милош је поставио Вићентија Петровића за оборкнеза грочанској нахији с влашћу да „може ударити до 50 батина“.
Али је већ био остарио и онемоћао. Умрьо је, код своје куће, у Кораћици, 31 октобра 1822 године, и укопан је у сеоском гробљу. Његов гроб покрива плоча с овим записом:
„Зде очивајет раб Божји Вићентије Петровић, кнез нахије грочанске. Престави се месеца, октомбра 31, 1822 лета“.
У Кораћици се прича да су му, мртву, извадили из тела 12 куршума!…