Белов Јован (Томић) родио се у селу Црниљеву, у Горњој Тамнави. Одликовао се у много бојева као прави јунак, а, особито 1806 на Мишару, где је, кажу, добио пар Кулинових пиштоља, који се и сада налазе у његових потомака…
— Једном у Јеленчи, прича покојни Јокић: — опколили Турци Карађорђа и све нас (дружину његову), и хоће да исеку. Пред ноћ удари Јован Белов, с 50 момака; уби Ћуртоглаћа, турског заповедника, узе му мач, уђе у шанац, и нас све избави!
Ваља казати да се Белов није хтео никад примати никакве власти у народу; само у бојевима примао би команду над по неким одељењем војске, и тукао би се. Али се његова памет и његово јунаштво толико ценило да је, по казивању самога Попа Луке, био намењен за команданта, на Лучино место, ако би Лука погинуо.
У Лешници, у боју ван шанца, судари се, једном, Белов с Турчином који га хтеде посећи. Белов се ви̂не на страну, а Турчин му удари коња сабљом по врату. Јован брже притегне дизгине, махне својом сабљом, одсече Турчину главу, истера коња на шанац, па скочи са седла, пустивши дизгине. Тада коњу његову глава клоне, јер му је врат био у пола пресечен, и коњ се стропошта на земљу, где и крепа!
Јован Белов је погинуо у шанцу, на Голом Брду, више Лешнице. Раздавао је војницима барут у шанцу. Турчин се, међу тим, био попео на високу трешњу, па га, с ње, погоди челиком, јер се држало да Белова олово не бије.
Падајући од крвничке руке, Белов је рекао војницима:
– Браћо! Што могох, ја помогох; не дајте се!
За тим је скупио сена и бељушине, те метнуо себи под главу, и насмејан, издахнуо!…
Милутиновић му је спевао красну песму (Србијанка, књ. 3, стр. 78-87.), коју треба Срби да прочитају.
Вечна слава имену такога јунака!