Петрановић Божидар, доктор у правима, родио се у Шибенику, у Далмацији, 18 фебруара 1809.
Основну школу свршио је у месту свога рођења; гимназију у Сремским Карловцима; философију у Грацу, права у Бечу, а постао је доктор у правима у Падови, у Италији.
Вративши се у своју домовину, основао је часопис Далматински Магазин, и уређивао га од 1836 до 1841. У исто време писао је у талијанске и немачке новине разне чланке о историји и о филологији. Био је сурадник и основатељ правнога листа Pravdonoše 1851—1852 године. А превео је на српски језик Грађански законик аустриски, 1852, написавши, у једно, и књижевну историју тога законика.
Од године 1839, Петрановић се је налазио у царској служби, у Задру.
Петрановић се је јако заузимао да се језик српски уведе у јавни живот у Далмацији.
Али највећа заслуга, која ће овековечити име Петрановићево, јесте Далматинска Матица, којој је он ударио темељ, и коју је, као председник, руководио до саме своје смрти, марљиво, чуварно, плодно. Ту се пчеле купе и доносе сок свакојаког драгоценог цвећа на корист народу нашему.
Петрановић је дочекао да је наш језик уведен у јавни живот, да у Задру порота суди српски, речју: дочекао је да се призна да је Далмација земља нашега народа, и да се народност наша све више развија и крепи у њој.
Петрановић је био члан Српског ученог друштва, у Београду, а од руског цара Николе, добио је, 1851, драгоцени прстен за књижевне заслуге.
Тражећи лека нарушеном здрављу своме, отишао је у лето 1874 у Млетке, где је и преминуо 31 августа (ст. ст.) те исте године.
Осем онога што је горе поменуто, као самостални списи Петрановићеви у нашој књижевности, остају ови:
- Историја књижевности поглавитих на свету народа од најстаријих времена до садашњега века, први део, у Новом Саду, 1858.
- Ручна књига најнужнијих правдословних речи, изрека, и образница, латиницом, у Задру, 1862; и
- Богомили, црква Босанска и Крстјани, исторична расправа, у Задру, 1867.