Пекета (Петар) Илић, родио се у Ужицу, 1787.
Најпре је био момак у Кнеза Милоша. Као такав, Пекета је, с Настасом Буљубашом, по заповести Кнеза Милоша, оцепио Ђорђу Протићу 50 батина!
Доцније, Пекета је служио, као татарин, у Кнеза Милоша.
У тој служби једном му се је ово догодило. Журио је у Цариград, носећи нека важна писма од Кнеза Милоша. Свим путем је частио суруџије да јуре, и мезулџијама је давао добре напојнице да му дају добре коње. Три дана, и три ноћи, није спавао. Последњег дана, трчећи на коњу, за двојицом сурушија, Пекета почне дремати, али се је, ипак, на коњу добро држао. У један мах извади пиштољ, и пусти на земљу, па нож, те и њега пусти, коњ му је, међутим, трчао без престанка; скине ћурче, и пусти низ коња на земљу, отпаше појас па се — сав стропошта на пут, захрче, а коњ оде даље за суруџијама!
Кад се сурџије окрену, и виде шта је, врате се, пробуде Пекету, и искупе му ствари и оружје. Он им тада каже како му се је, у сну, учинило да је дома, крај своје постеље, и да се је спремао да легне, па се је за то распасао и скинуо са себе оружје и одело.
Толико му је већ био сан одолео!
После те службе, Пекета је постао старешина среза пожаревачкога, а носио је чин мајорски.
Тада је већ био човек познат не само у својему срезу, него и у суседним окрузима.
Године 1840, кад се оно у Србији беху побркали одношаји; кад су једни били за Кнеза Михаила; други против њега, а трећи за „Старога Господара“, Пекета, првих дана месеца августа, дигне народ из нахије пожаревачке и смедеревске, па, с читавом војском, дође к Београду, где се је налазио Кнез Михаило. Пекета се, са том својом војском, устави код Мокрога Луга.
Кнез Михаило, чувши за ту самозвану војску, узме оно редовних војника, што је имао, и изађе пред Пекету.
Најпре се састану изасланици кнежеви и Пекетини и почну преговарати. А народ, који је дошао с Пекетом, видећи ту Кнеза, остави свога вођа, и пређе на страну кнежеву. Пекета тада огледа да побегне, али буде ухваћен, са 23 друга своја, и стављен под суд, као бунтовник.
Суд их је све судио; и осудио је Пекету да се, пред народом, лиши својих чинова, па да се протера у Лозницу, на четири године, у лаком гвожђу на ногама. Други су сви осуђени на мање каштиге.
Тај покрет је, после, прозван Пекетина Буна, коју је, испод руке, удешавала Кнегиња Љубица, да би повратила у Србију Кнеза Милоша.
Пекета је умрьо у Лозници 1843; жена његова Анђа пренела га је у Пожаревац, и сахранила га у порти са северне стране цркве.