Павловић Теодор, родио се 14 фебруара 1804, у Карлову, у округу кикинђанском, од оца Павла и матере Јелисавете.
Основну школу свршио је у месту свога рођења; немачки је учио у Хацфелду; гимназију је походио у Темишвару, Кикинди, Сегедину, и, највише, у Карловцима.
Философију је слушао у Сегедину, а права у Пожуну и Пешти, где је већ почео и вежбати се у пословима правозаступничким.
У Пешти је постао уредник Летописа Матице Српске, па, после, уредник Народном Листу, и Народним Новинама, и тако је, оставивши правозаступничке послове, од којих је могао живети, отишао на књижевну радњу, у којој је мислио народу српском бити од користи.
Као секретар Матице Српске, Павловић је, радио од 1832 до 1848.
Он је уредио 11 свезака „Летописа“, у ком послу говорио је:
— Ако овим и најмању корист принесем свом народу, постигнућу жељу над свима жељама живота мога!
Осим радње у Летопису, у Народном Листу, и у Народним Новинама, књижевност од Павловића има још дела, од којих су нам при руци ова:
- Виландове симпатије или разговори мудрог пријатеља, превод с немачког, у Будиму, 1829;
- О опхожденију с људма, превод; свеска 1, у Будиму, 1831.
- Драгољуб, забавник за годину 1845, у Пешти, 1845.
У последње време свога живота, Тодор Павловић је био тешко оболео; изгубио је био, кажу, са свим моћ памтиљу; и, као српски изнемогли књижевник, находио се је у тешкој сиромаштини.
Бог га је миловао, те га примио из наручја ојађене старе мајке, у месту где се је и родио, 12 августа 1854 године.
Бог да га прости!