Павловић Јован, шабачки прота, родио се у селу Бањици, у Босни, 30 јануара 1804.
Отац му је био свештеник, и још 1806 прешао у Србију, и настанио се у Шапцу, као парох.
Јован је почео учити се у Шапцу, а продужио је учење у Митровици, кад му је отац, несрећне године 1813, морао пребећи из Шапца у Срем.
Јован Павловић се запопио у Шапцу 1824, а године 1826 постао је прота, на особиту жељу г. Јеврема Обреновића, који је онда био управник свега онога краја.
Млади прота Јован Павловић, рано је изашао на глас као добар беседник у цркви. Уважен и одликован у породици Обреновића, човек виђен на очи, отворен у беседи и, за оно време, доста научен свештеник, прота је бивао призиван у многе свечаности дворске и народне, и свуда се јављао на пријатност свету и на хвалу себи.
Године 1835, ишао је с Кнезом Милошем у Цариград, и онамо је, у цркви рускога посланства, говорио беседу која се посланику толико допала, да му је дао врло леп златан часовник.
Године 1859, слао га је Кнез Милош у Цариград, као члана депутације која је тражила од Порте, да се изврше хатишерифи Србији дани, а дотле остали мртво слово.
Поред света тога, ми његовом помену отварамо овде место и за то што је огледао моћ свога пера не само у многим беседама, које је говорио у приликама и неприликама, него и у преводу Чокеових „Часова Благовења“ које је штампао у Београду 1850.
Прота Павловић је рано оседео. Висока става, дуга лица, беле косе и браде, оштрих живих очију, Прота Павловић је био личност која је уливала поштовање где се год јави.
Умрьо је у Шапцу 24 априла 1861, на сами васкрс, и укопан је код цркве, коју је служио 37 година.
Над његовим гробом у црквено платно узидана је плоча на којој, поред осталога, стоје ове речи самога покојника:
„Рађамо се да мремо,
А умиремо вечно да живимо,
Са славом или бесчестієм“.
Бог да га прости!