Обреновић Михаило (Милошев), трећи владалац од лозе Обреновићеве, родио се у Крагујевцу, у Шарену Конаку1, 4 септембра 1823, од оца Кнеза Милоша и мајке Кнегиње Љубице.
Михаило је провео своје детињство у месту својега рођења, у Пожаревцу, и у Београду, налазећи се свакад уз мајку, Кнегињу Љубицу, заједно са старијим братом Кнезом Миланом.
Што је више растао, све је чешће гледао буре које су тутњиле преко главе оца његовога. Најпосле, године 1839, Кнез Милош даде оставку и изиђе из Србије, узевши са собом и млађега сина свога Михаила, с којим оде на своја добра у Влашку.
Старији брат Кнеза Михаила, Кнез Милан, умре 26 јуна 1839, и тада, по реду наследноме, престо српски припаде Михаилу, млађему сину Милошеву.
Српске старешине тада пошљу Кнезу Милошу Кнегињу Љубицу и поуздана човека да Кнеза Михаила измоле у оца, и да га доведу у Србију. Не дадне ли отац сина, онда да га „украду,“ и с њим добегну у отаџбину.
Кнез Милош је сина драге воље пустио, те није било потребе за ту патриотску крађу.
И тако, Кнез Михаило је, по смрти брата свога Кнеза Милана, наследио владалачки престо у Србији, и седео је на њему до 25 августа 1842. А тада, после несрећнога судара с бунтовничком братском војском на Крагујевцу, на Чумићу, и на Жабарима, оставио је Србију, прешао преко Саве, и отишао у Аустроугарску.
Иза тога, Кнез Михаило је путовао по Јевропи ради проучавања оновременога друштва и државних уређења, али је највише боравио у Бечу.
Живим учешћем пратећи све што је бивало у Србији, он се никад није мешао ни у какве плетке које би му, тобоже, олакшале повратак у отаџбину.
Кад је светоандрејска Скупштина (11 декембра 1858) прогласила повратак Кнеза Милоша на престо српски, Кнез Михаило је сачекао док му је отац из Букурешта стигао на српску земљу у Крајини, па је онда пошао из Беча и, 14 јануара 1859, после 17 година, у Смедереву, ступио на земљу своје отаџбине, и отишао у Алексинац пред оца свога!
Одонуда је, заједно с оцем, дошао у Београд 25 јануара 1859, и остао је и даље уз оца, као престони наследник, утичући на послове колико се год могло смотреније, да не би ни чим повредио осетљивост властољубивога „Старога Господара.“
Године 1860, септембра 14, после очине смрти, Кнез Михаило је, по други пут, ступио на српски престо, и владао је до 29 маја 1868.
За ове своје друге владе, Кнез Михаило је Србију са свих очистио од Турака; распрскао је градове: Ужице, Соко, и Кастел (на Дунаву, према Адакалу), а Београд, Смедерево, Шабац, и Фетислам вратио је у српске руке; завео је народну војску; учинио је највеће спреме да земљу наоружа; утврдио је у земљи законитост и, мудром својом политиком, подигао је Србији глас пред пријатељима и пред непријатељима српскога народа.
Године 1865, о Светим Тројицама, Кнез Михаило је, у Топчидеру, свечано прославио „Педесетогодишњицу српске слободе“ од Цвети 1815.
О тој светковини установио је таковски орден. И прве крстове тога ордена, који су од једнога Кнез-Милошева топа сливени па позлаћени, раздао је тада још у животу осталима борцима, за ослобођење Србије.
Тога дана је, пред топчидерским дворцем, био величанствени ручак, за којим су, до Кнеза ни Кнегиње, седеле две Карађорђеве кћери: Сава Пљакићка и Стаменка Чарапићка.
Српски родољуби одавали су се најлепшим надама.
Али освану црни 29 дан маја 1868. Тога дана, у 6 часова после по дне, Кнез Михаило паде од крвничке руке у топчидерском Кошутњаку.
Тело његово пренесено је у Београд, и с необичном свечаношћу, и народних плачем, сахрањено у великој београдској цркви, у гробницу поред Кнеза Милоша.
Уз јужни црквени зид, изнутра, над самом гробницом, стоји данас побожни белег с овим записом:
Који вјерује мене ако и умре живљеће. — Јов. 11, 25
КНЕЗУ СРПСКОМ
МИХАИЛУ М. ОБРЕНОВИЋУ III
РОЂЕНОМ 4 СЕПТЕМБРА 1823
ПОГИНУЛОМ 29 МАЈА 1868
УДОВИЦА ЈУЛИЈА.
Кнез Михаило, осем својега матерњега језика, говорио је и писао немачки и француски, а разумевао је и руски. Боравећи дуго у Бечу, био се је на немачки језик тако навикао да је често, и кад српски говори, мешао по коју реч немачку, хотећи брже и јасније изразити што жели. И кад пише, поводио се је по немачкој синтакси, а иначе је српски говорио лепо и течно. Рукопис му је био врло крупан, али врло марљив, и што би год ком писао, макар била најмања ситница, од свачега би задржавао копију.
Србе сељаке, и живот њихов, познавао је тако да би му се човек морао чудити, а он је причао да је то све сазнао од своје Наке (Кнегиње Љубице).
Од јевропских народа, увек је хвалио Маџаре, што су као народ сложни ма да су вером поцепани, и што су поносити својим народним именом према туђинима; у Немаца је ценио вредноћу и тачност; Енглезе је уважавао као народ који и љуби слободу и поштује законе, али му је било криво на њихову политику што држи страну Турцима; Французима се је чудио што не ће да виде света ван Француске, и, кроза смеј је причао како француска царица кумује црногорском кнезу, а никако не може да се обавести: шта су били један другоме покојни Кнез Данило, Марко, и Кнез Никола? „Цар Наполеон, вељаше Кнез Михаило: — не зна ни колика је величина Србије, нити колико народа у њој живи, а ми га сматрамо за свога покровитеља, и надамо се неком добру од њега“!
Западну просвету Кнез Михаило је јако уважавао, и желео је да Србија што брже напредује на том путу…
У почетку разговора, прве четврти од часа, речи су му се једва откидале од језика; доцније је постајао све говорљивији и, најпосле, дошавши у ватру, говорио је брзо, оштро, и речи је своје подупирао жестима.
У последње време својега живота, био је све своје мисли и жеље слио у једну: да ослободи од Турака земље које је држао Кнез Лазар:
— Ко ми, у садашње време, помиње границе Душанове, тај ми је душман а не пријатељ, рече ми једном, кад смо о том говорили.
Ради успеха на том путу, био је готов на сваку жртву.
Једнога дана, ушавши с актима Кнезу на реферовање, застадох га нешто срдита. Ходао је по соби живо, пушећи цигару нагло. Из разговора, дознадох да је љут на енглеског консула г. Лонгворта.
— Хоћете ли веровати, рече он окренувши се к мени: — да ја ове цигаре волем него хлебац, па ћу се и њих одрећи! Дукат на дан мени је доста, а све друго бацићу на коцку, и развићу барјак па — куд пукло да пукло!…
Већ пред своју смрт, често се је љутио на Миливоја Блазнавца, војнога министра, што споро спрема војску.
— Мој Блазнавац хоће, вељаше он: — да спреми резерву и за сваку чивију!
Кнез Михаило је био велики ловац и, да није имао државних послова, многе би дане проводио у лову.
Илија Гарашанин, сам страстан ловац, склањао би га више пута да изађе у лов.
— А шта би рекли домаћини сељаци, одговарао му је Кнез: — видећи да јурим по лову онда кад они мисле да сам притрпан народним пословима?!…
Волео је коње, и имао их је дивних; јахао је и радо и лепо; на добре коње никад није жалио новаца.
Волео је нашалити се; и то је умео врло згодно, али се је, с велика положаја свога, уздржавао, осем у тесном кругу својих давнашњих познаника.
Све његове врлине крунисала је великодушност којом је признавао истинске заслуге и својим противницима, и праштао увреде које су чињене њему, његовој мајци, и оцу од 1839—1858 године.
Ево томе једнога осветљења.
Неки Стева Филиповић био је секретар Карађорђев. Године 1837, ступио је поново у српску службу, и дошао до члана окружнога суда. Послуживши неко време, он, обремењен старошћу, затражи пензију, и Кнез Александар да му пуну плату (450 талира) у пензију.
Пошто Кнез Махаило предузме владу 1860, почну се, месеца октобра2, ревидирати године службе свима пензионарима, да би се пензија могла давати само за оне године које су одиста проведене у служби.
Државни Савет, који је ту ревизију чинио, нађе да Филиповић није служио пуних 40 година, те му одузме 200 талира пензије, оставивши му само 250!
Кнез Михаило, кад му тај саветски акт дође, не одобри га, него рече да се Савету врати с напоменом да је година службе под Карађорђем била вреднија и тежа, него неких потоњих пет!
При свем том, Савет остане при својему закључку, додавши: да је пропало све што је за времена Карађорђева рађено у Србији, па, богме, и Филиповићева служба!…
Кад тај акт прочитах Кнезу, он га узе те виде имена оних који су га потписали. За тим устаде, походаше дуго, дуго по соби. Најпосле ће рећи:
— Ја не мислим тако као Савет. За мене могу пропадати људи, а историски догађаји не могу да се збришу па да их нема. Не ћу да се бочим с њима. За то одобрите им решење, али министру финанције пишите да г. Стеви Филиповићу, докле је год жив, од моје цивилисте даје колико треба да му буде равно 450 талира3.
Тако је и било.
После тога, дође од Савета депутација, и стане га молити да одустане од таке своје одлуке, јер је и Савет своју одлуку изменио тако да Филиповићу остане цела пензија (450 талира).
Чини ми се да је, мира ради, најпосле, пристао на ову молбу Савета.
Србину је необично мило поменути и оно пуно достојанства и такта Кнежево држање спроћу странаца. Ово је београђанима падало тим пријатније што је, пре тога, држање београдског двора спроћу странаца врло често вређало народну поноситост.
Кнез Михаило је био велики пријатељ науци и књизи српској. Вуку Караџићу давао је редовну помоћ чак и онда кад је сам, за живота Кнеза Милоша, кунаторио без новаца; помагао је Ђури Даничићу, и многим другим писцима.
Истини за љубав, испричаћу овде нешто што ће показати колико је Кнез Михаило био рад потпомоћи књигу и науку.
У јесен 1867, бејасмо у Крагујевцу о скупштини. Ту ми дође писмо од познаника Грофа Илије Деде-Јанковића, које показах Кнезу Михаилу. Од тог писма разговор наш пређе на то како ми још немамо потпуне историје. На један мах, упитаће Кнез:
— А бих ли ја могао што помоћи да добијемо таку историју?
— Да дате, сваке године, по хиљаду дуката рекох ја, као од шале: — те да се састави Фонд, из кога би се плаћали сви историски радови, од Ваше Светлости било би доста.
— Лепо! рече Кнез: — ми сутра полазимо у Београд, опомените ме на то у Београду!
— Захваљујем Вашој Светлости на такој речи: учинићу по заповести.
Дошавши у Београд, кажем овај свој разговор с Кнезом гг. С. Н., у жељи да се договоримо о уређењу тог посла. Г. С. Н. жељаше да чујемо о том мишљење и г.Ј. Б. Ја пак, желећи да ствар остане у ужем кругу, докле год се не сврши, пристах да се каже и г. Ј. Б., али да му се име дародавца не казује.
Еле се преговарање о уређењу тога посла развуче преко целе зиме 1868.
Неколико пута, међу тим, Кнез ме је питао:
— Шта би од оног нашег разговора, у Крагујевцу?
— Господару, спремам вам потпун пројект, одговарао сам ја: — па ћу доћи кад будем готов.
На Ђурђев дан, 1868, однесем му једну књигу својих „Путничких писама“, и речем „с Богом“, јер сам, други дан, полазио на пут био школама у Србији. Примивши књигу, Кнез опет упита:
— Збиља! Шта би од оног нашег разговора, у Крагујевцу?
— Господару! одговорих ја: — док се вратим с пута, поднећу Вам целу уредбу за Фонд и за рад. И одиста сам мислио свршити ствар, не чекајући ни од кога помоћи.
— Само немојте заборавити!
То беху последње речи које сам чуо из његових уста…
Ја одох; он оста. Маја 29 он паде, и она мисао са свим пропаде!…
Кнез Михаило је био висока раста, сув, коштуњав, врло кракат али у опће леп човек. Ишао је брзо, и, идући, малко би се накривио на једну страну.
Отац га је од милоште звао Мања. То име наћи ће се ма где у писмима Кнеза Милоша.
Кнез Михаило је пао и као жртва туђе политике, и као искаљење личне освете, овога сотоне, без кога никад није била историја добросрећнога српскога народа…
Народ српски подигао му је споменик у Београду, према народном позоришту, готово на оном истом месту где је била турска Стамболска Капија коју је он срушио…
На споменику су с две стране имена градова које је Кнез Михаило придобио Србији, с прочеља је српски грб, а са зачеља пише:
„Кнезу Михаилу М. Обреновићу III, Благодарна Србија.“
- Шарени Конак, или Конак Кнегиње Љубице, у Крагујевцу, био је на северо-исток од конака мушкога готово онде где се свршава источно крило нове гимназије. У последње време у њему су биле неке војне канцеларије и, 30 новембра 1881, непажњом оних који су у њему боравили око поноћи букне у једном крилу ватра, па се у час рашири кроза сву зграду која је и била већином од дрвене грађе, те тако се „Шарени конак“ претвори у пухор. ↩︎
- Законодавно решење од 1 октобра 1860, бр. 72. ↩︎
- Кнежев акт од 31 марта 1861. бр. 716. ↩︎