Батинић Стојко, из Азање, у смедеревској нахији, био је добар јунак, и добар јахач; а свакад је јахао добре коње.
Године 1804. маја 9, у боју на Топчидерском Брду, Смедеревци, испред велике турске виле, почну уступати, а Стојко излети, на белу коњу, и стане браћу соколити:
— Та није мене кум крстио Стојко да узмичем, неко да стојим! рекне он у шали. И неки се људи почну устављати.
А кад га, мало за тим, згоди олово, и он виде да ће умрети, махну руком и рече:
— Не бојте се! Овај погоди, али други, бели, не ће!
Другови га приме на руке, изнесу и сахране.
Бог да га прости!