Његуш Петар Други

Његуш Петар Други, владика црногорски, родио се 1 новембра 1812,¹ у селу Његушима, у Црној Гори.

Отац његов, Тома, рођени је брат Петру Првом, владици црногорском, кога данас Црногорци зову „Свети Петар“.

Петру Другом крштено је име било Раде, а Петром се назвао кад је обукао калуђерску расу. Међу тим, њега Црногорци и данас зову „Владика Раде“.

Петар Први, као поглавар државни, бринуо се ко ће, по смрти му, доћи на његово место. За то је, из све своје рође, изабрао Рада, и спремао га за својега наследника.

Раде је, до своје 10 године, живео на Његушима, као и сви други његови врсници: после га је стриц му Петар Први, владика, дао у школу неком Јосифу Троповићу, на Топлој, где се је учио више од три године. Кад се из те школе вратио кући, узео га је владика к себи у манастир, на Цетињу, те се находио уз владику, и поучавао се.

У то доба, дође на Цетиње српски песник, Сима Милутиновић, и постане владици секретар.

Владика Петар Први преда Рада Сими да га још боље поучи. И Сима га је учио оном што ћа му као главару Црне Горе требати; а васпитање давао му је са свим шпартанско.

Тим послом бавио се је Сима неколико година.

Много се прича о начину, како је тај необични учитељ учио свога ванреднога ученика. Од свега тога причања, биће доста забележити овде само овај случај:

Ученик Раде једном се споречка с учитељем својим Симом о јунаштву у Срба. Раде хваљаше Црногорце као јунаке нада све остале Србе; Симо па, признајући јунаштво Црногорцима, тражише да се то не одриче ни Србијанцима које је његова Србијанка већ била прославила.

— Божа ти вјера! рече он на последак: — ја сам, можда, најгори Србијанац; али ћу слободно изаћи на мегдан најбољему Црногорцу; нити ћу се препаднути, ни побјећи. Ко не вјерује, нека обиде!

Рекавши то, изађе из собе.

Мало после, зовне га Раде у собу:

— Немам ти ја кад звати најбоље црногорске јунаке, него ево ти мене, па да скрешемо дим у дим, по црногорски, да познаш што је дијете црногорско!

— Немам руке коју бих дигао на Његуша, одговори Сима: — него удри ако мислиш да се плашим!

Раде опали један пиштољ.

Опали и други.

Сима стоји не трепћући; а из обе цеви зрна падоше пред Симу не дотуривши до њега.

Раде сад загрли Симу, и каже му да је само хтео кушати га, и у пиштоље је био усуо тек толико барута колико да зрно из цеви изађе.

Петар Први, владика, умре 18 октобра 1830, оставивши Рада, за наследника. Старешине народне, већином Радови рођаци, обуку Рада како се облачи владика; изведу га пред народ, прогласе за „Владику“, и, над мртвим Петром Првим, закуну се да ће га слушати. Раде тада узме на се име Петар Други, и почне владати Црном Гором, а Сима, учитељ његов, ишчезне са Цетиња и из све Црне Горе!…

Кад је прошло неко време, по смрти Владике Петра Првог, призренски владика, Захарија, дође скадарскому језеру на обале те, у малој цркви Св. Богородице, на Кому, произведе Рада на ступањ архимандритски, а Црногорци су га све једнако звали Владиком.

У пролеће, године 1831, оде Раде у Русију те се, у Петрограду, завладичи.

Вративши се у отаџбину, Владика Петар Други навали учити се, певати, и уређивати своју отаџбину. Пре свега се је побринуо о просвети. И, године 1884, отворио је на Цетињу прву школу, и добавио штампарију.

У тој новој штампарији штампан је, кроз неколико година, алманах Грлица, и још неке књиге. И своје неке саставе владика је штампао у тој штампарији.

Владика Петар Други први је послао у Србију неколико младића, да се уче; призивао је к себи учене људе, с њима се дружио, и увек се сам учио.

Као државни поглавар, Владика Петар Други прикупио је у своје руке врховну власт; саставио је сенат за сву Црну Гору од 12 племенских главара, и у њему је сам председавао; уредио је неке судије, који су ишли по нахијама и судили, и перјанике за послове управне и полициске; он је ударио на Црногорце порез који они никад дотле нису плаћали, и против кога су се нека места и побунила била.

Али од свега његовога државнога рада једва би остало што по чем би се он поменуо, да није, владајући кршном Црном Гором, исказивао српска народна осећања у дивним појетским облицима.

То певање отворило је Петру Другом сјајно место жеђу онима који не ће никада умрети.

Ово су списи Владике Петра Другог:

1. Пустуњак цетињски, на Цетињу, 1833;
2. Лијек јарости турске, на Цетињу, 1834;
3. Огледало српско, у Београду, 1845;
4. Луча Микрокозма, у Београду, 1845;
5. Горски вијенац, у Бечу, 1847;
6. Три дана у Трсту;
7. Кула Ђуришића и Чардак Алексића, у Бечу,1847;
8. Лажни цар Шћепан Мали, у Трсту, 1851;
9. Слободијада, после владичине смрти, у Земуну, 1851;
10. Песма о Ченгићу;
11. Лирске нежне и љубавне песме. Ове је пред смрт све уништио;
12. Лирске песме, штампане за живота владичина и после смрти његове по разним листовима.
13. Владичина разна писма;
14. Историја Црне Горе, на француском језику.

Од свих списа Владике Петра Другог, само је Горски Вијенац, ту скоро, преведен на немачки језик (и веле да је преведен добро).

Томе се не треба чудити. Владика Петар Други иде у оне писце које само њихови сународници потпуно разумевају и у сласт читају. Таки се писци никад не могу потпунце превести на туђе језике. Такав је писац као извор здраве студене воде, коме ваља прићи те се воде напити, и сласт напитка осетити.

Од свега што је спевао Петар Други, лепотом и заносом одвајају:

• Горски Вијенац, и
• Лажни цар Шћепан Мали.

Не само да је желети да се ти списи рашире и читају, него да се, тако рећи, и на изуст уче.

Петар Други био је наклоњен к сухој болести. И знаци њени појавили су се у њега пораније.

На крају 1850, он се крене, преко Млетака и Милана, у Италију. У Ђенови је врло лепо дочекан, и био је у онамошњем позоришту; на крају декембра, стигао је у Рим. Био је у Папе; с њим су пред папу изашла и три Црногорца, с оружјем, по папину одобрењу. Из Рима је отишао у Неапољ, где га је краљ врло лепо дочекао. У пролеће вратио се је у Црну Гору. Месеца јуна био је већ у Бечу, и ту је веома занемогао. У течају јуна, вратио се на Цетиње.

Болест му је сваки дан бивала све јача, а животна снага све слабија.

19 октобра, 1851 године, у 9 часова пре по дне, издахнуо је овај велики песник српски, на Цетињу, престоници својој.

Петар Други био је врло висока раста, „читаву мушку пед виши од највишег Црногорца“; црних крупних ватрених очију; дугих образа, с руменим јагодицама; црних подугачких а танких бркова; црне, умерене браде која му је само грло покривала.

Цео је био дивна појава, особито у живописном црногорском оделу, које је носио готово свакад.

Бољега гађача из пушке, вештијега јахача на коњу није било у Црној Гори од владике Рада; у боју је био храбар и хладан, и ако је иначе био нарави бујне. Врло је волео све српске јунаке, али Обилић му је био идејал од јунака.

По жељи његовој, Црногорци су га укопали на врх Ловћена, у црквици за то саграђеној. Сваке године, о Петрову дне, излазе горе захвални потомци, те чине помен великом песнику и родољубу.

Кажу да, на оној висини, често ударају громови, и да је од тих удараца већ црквица сва испуцала. По свој прилици, некад ће остаци Владике Рада почивати уза свете мошти Владике Светога Петра, у Цетињској Цркви!…

О животу и раду Владике Петра Другог писали су многи; ми упућујемо на оно што је о њему написао професор наше велике школе г. Светислав Вуловић, у Годишњици 1, стр. 310—347, и у Годишњици 7, стр. 366—385.

---

1. Тачно се не зна година његову рођењу: једни веле да се родио 1811, други 1812, а трећи 1813. Узета је 1812, као средња. ↩︎