Нишки мученици: Владика Мелентије, Прота Стојан, Поп Ђорђе, Младен Овчаревић, Голуб Мутавџија, и Радисав Екмешчибаша.
Владика Мелентије дошао је у Ниш после Владике Макарија Другог; био је човек средњега раста, смеђе косе и браде; кад је погинуо, могло му је бити тек 50 година; нарави је био благе, живота уредна, чиста, руке подашне, срца побожна, а навика у свачем тачних, особито у црквеним дужностима.
Кад је, године 1815, Марашли-Али-Паша, као румелиски валија, ишао с војском на Србију, да угуши нови српски устанак, узео је са собом из Ниша и нишкога владику, и довео га у Ћуприју, ради преговора са Србима. Оданде је владика Мелентије више пута писао Србима писма, и световао их да се измире с Турцима, а и њему се је Кнез Милош обраћао више пута, те му казивао народне невоље, и молио га да помогне у везира да се углави повољан мир.
На тај начин, Владика Мелентије је загледао из ближе у жеље и тежње српскога народа, и ступио у тешње познанство с народним старешинама, особито с Кнезом Милошем.
Пошто је мир с Марашлијом утврђен, Владика Мелентије вратио се у Ниш, на своје место.
У оно време, у нишкој цркви, бејаше прота Стојан Поповић, далеко чувен и уважен, не само као свештеник, него и као родољуб, као човек мудар, и као јунак, који не зна за страх.
И овај је прота био лични познаник Кнеза Милоша.
Према својим душевним врлинама, Прота Стојан се је одликовао и телесним особинама. Био је висока раста, крупна тела, снажна састава, а гласа тако јака да се је, кажу, могло чути чак на Горици кад Прота Стојан пева у нишкој цркви!
Уз Проту Стојана, беше и свештеник Ђорђе Цинцарин, родољуб и јунак, какав се свакад високо цени.
С овом двојицом свештеника, живели су у великом пријатељству: Младен Овчаревић, бакалин; Голуб Мутавџија, и Радисав Екмешчибаша, први људи и у Нишу и у округу нишком и по имућности, и по уважењу које уживаху.
Владика Мелентије познао се је с тим људма, како је дошао у Ниш; доцније се спријатељио с њима као да су му били род рођени.
у пролеће, године 1821, на другој страни турске царевине, букну устанак коме су симпатисала сва хришћанска срца.
У Нишу, и у околини, родољупци очекиваху сваки час велике догађаје.
Али ни Порта није дремала: она прибираше војску да сваки устанак у крви утули; а уз то разашиљаше ноте јевропским силама да би ослабила симпатије према очајницима који су жудни слободнога даха.
Да пак ватра не би планула и на овом крају царевине, где је вешта рука Кнеза Милоша, већ била готова да је, у потреби, подстакне и управи, Турци похиташе у Ниш с великом војском.
Хусеин-Паша, брзим ходом, преко Солуна, Куманова, и Врање, с 8000 хиљада људи, стиже у Ниш.
Кнез Милош, свакад вешт човек, с једним својим писмом, пошаље у Ниш Мула-Сали-Агу, и Мијалка Јовановића из Јагодине, да новога нишкога Мухафиса поздраве добродошлицом, и да му од кнежеве стране поднесу едије (дара), а то је: за клањање сиџаду од зелене кадифе, на којој је златом навезена џамија с мунаром!
Хусеин прими дар, захвали на комшиском поздраву, изјави да нема заповести ништа чинити против Србије, али и Милош нека седи мирно.
Мијалко, после тога, оде нишком владици, те и њега поздрави од стране Кнеза Милоша. Захваљујући на поздраву, владика узме неколико пари лепих чарапа, те их да Мијалку, говорећи:
— Поздрави Кнеза Милоша, и понеси му ево ово! Ми смо обувени!…
Учинивши што му је заповеђено, Мијалко се врати у Крагујевац, да јави Кнезу како му је заповест извршио.
Хусеин-Паша пак, чим се је сместио у нишки град, одмах погуби Али-Пашу, дотадашњег нишког мухафиза. Кривица му је била што је био лабав према владици Мелентију и другим нишким родољубима.
После тога, Хусеин дозва у нишки град владику Мелентија, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба, Радисава и око 200 других нишевљана. Намера се није крила: ваљало је свет застрашити да отури и помисао о устанку, а да се то уради, ваљало је неколико првих људи да плате главама.
И у те страшне часе, нађе се пријатеља који владици Мелентију и Проти Стојану понудише прилику да утеку. На ту понуду, владика одговори:
— Не ћу! Боље да страдам један ја, него толики народ. Једном се мора умрети!…
Прота Стојан рече:
— Да побегнем, рекло би се да сам крив. Не ћу!
Кад треба сећи хришћанске главе, турски суд суди врло брзо.
Другога дана Св. Тројице, ти су људи затворени, а трећега дана, војници пашини изведоше Владику, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба, и Радисава на нишки мост, где су већ била дигнута шестора вешала ни конопци доле спуштени.
Владика је ишао напред; за њим Прота Стојан, па за протом она четворица. Сви су били мирни и озбиљни, као да иду на неку религиозну свечаност. Сви бацаху своје последње погледе на Јастребац, на Србију…
Владика узе свој конопац, прекрсти се, благослови га три пута па, наденувши замку на врат, рече:
— Сад, синци, вуците!
За тренут ока, владика мученик бејаше високо у ваздуху!
— Прота Стојан рече:
— Не може се повешати сав народ. Сано да не чује Јела (сестра му) док не изданем!
И оде за својим владиком.
И она остала четворица умреше спокојно, јуначки, тако да извршник ове крваве пресуде рече:
— Штета што ово нису Мусломани!
Кад ових шест мученика издахнуше, Турци остале нишевљане пустише; али страх обузе сваку душу хришћанску.
Турци су се радовали, али су се варали. Они су много крви пролили, али још нису сазнали каква је животворна сила та људска крв, кад се пролива за велику мисао! Народна слобода, као и Христова црква, зида се на костима мученичким?!…
Бог нека да рај славним нишким мученицима! Нека им је светао помен кроз потомство1.
- Краљевина Србија, стр. 65—67. ↩︎