Николић Тихомиљ (Теша), родио се у Крагујевцу, 17 априла, 1832 године.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и философију у Београду.
Године 1849, августа 15, драговољно је ступио у редовну војску, а кад је, на скоро за тим, основана војна академија, ушао у њу, као „питомац“, 6 септембра 1850.
у школи је био међу првим ђацима у сваком погледу.
По свршетку ове школе, постао је, 11 октобра 1855, артилериски потпоручик, и послан је, о државном трошку, у Белгију да доврши своје војничко образовање.
Године 1869, јануара 1, постао је мајор; године 1875 јануара 4, пуковник, а године 1882, јануара 19, ђенерал.
Године 1860, био је командир прве пољске батерије, а године 1862, кад је, после бомбардања Београда, букнуо сукоб између Срба Ужичана и ужичких Турака, Николић се, у Ужицу, владао и као јунак и као мудар командир, те је борба брзо прекинута, и спор расправљен о мало жртава.
Николић је слан у Грчку, по политичком послу, који је извршио на задовољство обе стране.
Он је био у кнежевој свити, кад је Кнез Михаило, по заузећу градова у Србији, ишао у Цариград Султану у походе.
После смрти Кнеза Михаила, Николић је послан у Париз, те је отуда узео и довео у отаџбину Краља Милана, који је онда био у Паризу у школи.
Године 1874, био је командант стајаће војске, а од 20 августа 1875 до 4 новембра 1876 војни министар.
За Николићева министровања учињене су спреме за први наш рат с Турском, и рат је тај вођен и свршен.
Другога нашега рата против Турске, Николић је био команданат ибарске војске, која је радила нарочито на Јавору.
После тога, опет је неко време био војни министар.
Али се већ почела у њега јављати болест која га је, најпосле, и у гроб свалила.
Т. Николић је био добар друг, храбар војник, и честит човек у опште.
Имао је од владалаца ове одлике: Таковски крст првог реда, с мачевима, белога орла трећег реда, споменицу за обнову краљевине; орден Фрање Јосифа првог реда; гвоздену круну трећег реда; Румунску звезду првог; Станислава другог, Спаситеља трећег, и белгиски орден црвенога крста.
Теша је био човек врло приступан сваком, и понашао се демократски са сваким. За то су га волели за живота врло многи људи.
Он је умрьо у Београду 13 септембра 1886, и укопан је у новом београдском гробљу.
Пратња му је била необично многобројна и величанствена.