Николић Јован, родио се године 1805, у селу Врањеву, близу Бечеја, где му је отац био учитељ.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и философију у Сегедину.
У Србију је прешао 1827, и био је, најпре, учитељ у основној школи. Доцније је прешао у савет, у државну службу, откуда га је узео Кнез Милош за секретара своје канцеларије, и после је постао секретар попечитељству унутрашњих дела, па и начелник у томе попечитељству до 1842.
Кад се је, године 1840, народ, дошавши у Топчидер на скупштину, био побунио, Николић је стао на неко буре, и беседио је тако живо, да је људе утишао.
С одласком Кнеза Михаила, и Николић је оставио Србију, али се је, на скоро, вратио, и 1847 постао је професор у Неготину, где је и преминуо, 17 маја 1853.
На гробу му је плоча од црвеног мрамора с овим записом: „Гроб Јове Николића, до 1842 начелника попечитељства вн. дела; од 1847 управитеља полугимназије неготинске, који је као такови, 17 маја 1853, у 48 години живота свога, преминуо. Жена његова Савка, синови Тихомиљ и Владимир, и кћери Драгиња и Босиљка поставише му овај камен“.
Од Јована Николића имамо:
- Златни извор домостроитељства, или лондонски фамилијарни рецепти, и новоизобретене тајне природе, у Београду, 1833, и
- Народни српски огласитељ, за годину 1841.
Ово последње је као неки шематизам, у ком су имена свих ондашњих кметова у Србији.
Кажу да је нешто оставио и у рукопису, али се не зна шта је, ни у кога је.