Николић Исидор Србоградски, родио се у Сентомашу, године 1806, од племићске куће Николића (Џавера).
Науке је учио у Сегедину, Печују, и Пешти, па је постао адвокат и велики бележник бачке жупаније.
Још као ђак, Николић је писао латинске оде. Владика Мушицки вратио га је на српски Парнас.
Године 1837 и 1842 био је посланик на карловачком сабору који је бирао митрополите Станковића и Рајачића.
Године 1843, премештен је у Будим за секретара у намесништву. Ту га је затекла бурна година 1848. Николић се је склонио у Беч; а пошто се вратио мир, на крају 1849, врати се доле као велики жупан за жупаније бачку, торонталску, и за округ вршачки. Столица великом жупану до 1853 била је у Сомбору, а године 1852 укиде се велико жупанство, и Николић дође у пензију. Умрьо је у Сомбору 1862.
Осим многих мањих ода и песмица (на српском језику и на латинском), написао је:
- Трагедију „Цар Лазар“, 1835;
- 9. член о пољском редохранитељству, 1841;
- Спомени народа српског у бизантиским списатељима, 1843;
- Војводство Срба аустриских, 1849; и
- Историју великог жупанства бачко-торонталско-вршачког, од 1849—1852.
Ову је књигу цензура узаптила и све штампане егземпларе уништила.
Николић је био човек леп, висок, крупних костију, пријатан на очи, мила гласа, речит, а добра срца: прави стари Србин о каквима се прича. Много је помогао да се Нови Сад и Сентомаш дигну из својих развалина.
Цар аустриски дао је Исидору Николићу право да се зове Србоградски он и његови потомци.