Николић Атанасије

Николић Атанасије, родио се у селу Брестовцу, у Бачкој, 18 јануара 1803, од оца Николе и матере Марије.

Основну школу учио је у Сомбору; гимназију је почео у Карловцима, а довршио у Новом Саду. Философију је слушао у Ђуру, а школу артилериску у Бечу.

После тога, сишао је у Нови Сад, и огледао да отвори школу за цртање. Кад му то није пошло за руком, онда се је спремио те, на пештанском университету, положио инџинирске испите, и добио инџинирску диплому.

Као такав, радио је бесплатно у бачкој међи, а за тим је отишао за управника Чарнојевићевих добара.

Доцније је служио, као инџинир, код Грофа Шенборна, у Мункачу.

Позван за професора у нови крагујевачки Лицеј, Николић је прешао у Београд баш оних дана, 1839, кад је Кнез Милош оставио Србију, и кад је син и наследник његов, Кнез Милан Обреновић Други, лежао на самртној постељи.

Николићу је, чим је дошао, пало у део да нацрта неке грбове за пратњу светлом покојнику, који је преминуо 26 јуна, а сахрањен 28 тога месеца.

У јесен, те године, Николић је отишао у Крагујевац као професор и ректор младога „Лицеума“.

Николић је, 1872, написао, и после себе оставио, своју биографију¹. Значајно је и за њега, и за неке његове земљаке који су прелазили овамо, оно што он пише о свом путовању од Београда до Крагујевца 1839.

Они, често, тугују за белом кавом, као Израиљци у пустињи за мисирским месарницама.

Ја то не бих овде помињао да он, у својој 69 години, није нашао да је вредно све те ситнице ставити у своју автобиографију, и сачувати их потомству.

Кад се лицеј из Крагујевца премести у Београд, пређе с њим и Николић, али не остане дуго на катедри.

На скоро је постављен за начелника полициско-јекономном одељењу попечитељства унутрашњих дела.

Године 1857, од начелника одељења, Николић је авансовао за помоћника попечитељу унутрашњих дела.

Године 1858, Светоандрејска скупштина, у којој је било неколико јаких људи, који су Николића мрзили, решила је да се он прогна из Србије, и одиста је неко кратко време проживео у прогонству, па се, доцније, вратио, добио пензију по годинама своје службе, и живео је у Београду.

Николић, као начелник полициско-економног одељења, радио је многе важне послове, састављао пројекте за полициске уредбе и законе, писао расписе којима је законе објашњавао, и властима, давао упуте; он је уредио прву земљоделску школу, у Топчидеру; он је засадио топчидерски парк, и сав Топчидер, и завео је био и неку твориљу (фабрику) за ћебад и сукно, на топчидерској реци; настајавао је да поправи сојеве наше домаће стоке, да на бољи пут управи земљорадњу, и целу пољску привреду.

Николићеви књижевни радови ово су:

1. Српски славуј, Будим, 1827;
2. Љубав Миланова, романтична повест, Будим, 1830;
3. Алгебра, устројена за употребленије слишатеља, Философије, Београд 1839;
4. Елементарна Геометрија, Београд, 1841:
5. Краљевић Марко и Арапин: позоришна игра с песмама, Београд, 1841;
6. Народне српске приповетке, Београд, 1842;
7. Драгутин краљ српски, жалосно позорије, Н. Сад; 1844;
8. Искусни земљеделац, Чича Срећко, 1, 2, и 3 свеска, Београд, 1853—1854:
9. Краљевић Марко и Вуча Џенерале, за позориште, Н. Сад. 1861;
10. Буквица среће и блаженства, свеске 1, 2, и 3, Београд, 1870;
11. Чича Срећков лист, који је уређивао неколико година.

Осим тих списа, Николић је много преводио и састављао за разне прилике, и за разне наше листове.

Човек висока раста, јака састава, крепка здравља, уредна живота, Николић је био за чудо вредан у сваком послу, и издржљив ма у каком терету да је.

Није се одликовао далеким видиком, није био умешан да придобије људе за се и за своје намере, нити је имао среће у процењивању прилика и услова за напредак ове или оне реформе коју је желео увести, али је увек био неуморни радник, и човек чистих намера.

Под контролом просвећена, широка државничкога ума, Николић би био извршилац који се не би могао довољно платити.

У служби, према старијима био је послушан као војник, а према млађима прек, груб, и, често, неваспитан. У животу у опће мало дружеван. Србију и Србе из Србије волео је са свим истински, али је на њих гледао као на људе просте, које ваља васпитати и дотерати да буду као што су његови земљаци, у којима јединима налазио је Србе за углед!

Међу тим, у животу, баш ови Шумадинци, можда и без знања Николићева, преваспитавали су њега самога.

У прилог томе, ево што сам дознао од њега самога.

Једнога дана дође старац Николић мојој кући, и донесе неки подебео рукопис. То је оно превод Смајлсове књиге „Карактер“. Николић је нашао ту књигу на немачком језику, превео је, и нуди је Чупићевој Задужбини за штампање.

По што сам прочитао превод, нашао сам да је језик врло рогобатан; осем тога, Николић је оне примере које је Енглез узимао из светске историје, заменио примерима из историје српске, па је, у том послу, готово свуда био лоше среће.

Прочитавши све то, одем старцу и кажем што мислим о рукопису.

— Е, мили роде, рече ми он, малко срдито: — шта ви хоћете од мене? Знате ли ви, да ја српске граматике никад нисам учио?

— Верујем, рекох ја, слежући раменима.

— И ово што пишем српски, знате ли ко ме је научио?

— Молићу, да чујем!

— Илија Гарашанин!

— Е, молим вас?

— Да; тако је! Дошао ја к њему у попечитељство за началника. Он ми заповедио да напишем циркулар на началничества. И ја написао како сам најлепше умео: све велики периоди, па све глаголи на крају, и онако што би немачки било баш како треба.

— Гарашанин узе те прочита тај мој концепт, ману главом, осмену се, па рече:

— За кога си ти ово писао, Николићу?

— За началничества, одговорих ја.

— Е ној брајко, па ово једва ја разбирам шта је, а како ће га разабрати моји начелници? Не ваља ово ништа! Него ти напиши просто:

Начелништву томе и томе.

Препоручује се начелништву

1. то и то,
2. то и то,
3. то и то.

И све нека је кратко; нека је разговетно, да га и најпростији човек може разумети. Не умеш ли то, кажи ми да напишем ја! Па и не чекајући да ја одговорим, узе перо и, на мом концепту, написа како је хтео, и пружи ми што је написао. Ја тек тада видех како је просто и разговетно казано оно што је у мене било тамно и неразговетно.

И после тога, марљиво сам читао све што је писао. То ти је сва моја школа у српском језику и у српском стилу!

Живећи у Београду, као пензионар, Николић је више пута узиман за многе државне послове. Тако га је, између осталога, Кнез-Михаилова влада слала у Русију, те је одонуда, преко Румуније, донео у Србију оружје које нам је за рат требало.

Николић је умрьо у Београду 28 јула 1882, и сахрањен је код Маркове Цркве, у Палилули.

---

1. Налази се у архиви Српског Ученог Друштва. ↩︎