Нешковић Јанићије, родио се 14 Јануара 1804, у селу Миланџи, у округу ужичком, од оца Нешка Недовића, и мајке Анђелије.
Крштено име било му је Иван, а Јанићије је наречен у калуђерству.
Отац његов, Нешко, био је 19 година писар у Кнеза Косте Рашковића, и у Ше-Аге Муратовића, до године 1804; а после, под Карађорђем, писаровао је у кнезова: Максима Старовлаха, Аврама Лукића, и у Хаџи-Продана.
Јанићије је учио књигу у свога оца, до године 1820; а после је отишао у манастир Каленић, у Левчу.
Године 1826, јула 26, зађаконио га је, у Крагујевцу, београдски Митрополит Ћирило (Грк).
Године 1831, узме га к себи митрополит Мелентије Павловић, те ту остане до месеца јуна 1833, кад је тај архијереј преминуо.
После Мелентијеве смрти, Јанићије се врати у свој манастир Каленић.
Те исте године (1833), септембра 24, владика ужички, Нићифор, зајеромонаши Јанићија у цркви крагујевачкој.
Јанићије је, с Петром Јовановићем, изабраним за српскога митрополита, ишао у Цариград и, по повратку одонуда, остао је при њему до 16 фебруара 1836.
Године 1838, послан је из Каленића у Студеницу да надгледа оправку ове велике Немањине задужбине.
Године 1839, постављен је за члана апелаторијској конзисторији.
Године 1842, био је надзорник владичиног двора у Шапцу.
Године 1845, августа 25, поставио га је Митрополит Петар за игумана манастиру Каленићу, а године 1847, маја 6, постао је архимандрит истом манастиру.
Године 1849, октобра 18, буде изабран, а 23 истог месеца, у београдској цркви, посвете га Митрополит Петар и владике: Нићифор и Доситије, за владику шабачкој јепархији.
Године 1854, „примоле га, управо наморају“, вели сам у својим белешкама, Митрополит Петар и Кнез Александар Карађорђевић, те се из Шапца премести у Карановац (Краљево) за владику ужичке јепархије. И тада се од београдске јепархије одвоји округ крушевачки, и прида се јепархији ужичкој.
Као владика ужички, Јанићије се смести у Карановцу, а не у Чачку, где је седео његов претходник Нићифор.
Црква Жича била је, у то доба, пуста и крунила се мало по мало, од времена: била је готово сва зарасла у гору.
Владика Јанићије живо настане, те је оправи, и у њој пропоје света литургија. И Жича сада поји, и моли се Богу, јутром и вечером, за свога обновитеља. Само га уметници криве да није погодио обновити је у облику какав је имала у први мах.
Јанићије је начинио још две цркве: једну у свом селу Миланџи, за душу својим родитељима, а другу у месту Прерадовцу, на добрима манастира Каленића.
Пошто се је крушевачки округ одвојио од јепархије београдске и придао ужичкој — Јанићије се је потписивао владика ужичко-крушевачки.
Године 1858, изабрало га је Српско Учено Друштво за својега почасног члана.
Године 1859, добио је панагију од Њ. В. цара руског Александра Другог.
Године 1860, после смрти Кнеза Милоша, коме је био на погребу, Јанићије је и од Кнеза Михаила добио панагију о златном ланцу.
Владика Јанићије први је нашао и завирио Врњачку Бању, и почео се лечити у њој.
Пред крај свога живота, почео је врло нагло слабити. Преминуо је 20 фебруара 1873, у Карановцу. Он је укопан у Жичи, у ковчегу који је, неколико година, држао у својој соби, и путницима показивао, где ће лећи пошто умре.
Председник чачанске конзисторије, прота Радован Поповић, пошто је владика Јанићије сахрањен, овако о том догађају извештава београдског митрополита Михаила:
Ваше Високопреосвештенство!
По правилима свете цркве, а сходно налогу Вашем бр. 336, ми сваку почаст и последњу услугу учинисмо земним остацима вашем по Христу брату, а нашем незаборављеном архипастиру и отцу, поч. г. Јоаникију. 20 т. м. однесмо га у цркву, и ту ноћ прочитасмо над њим јевангелије и псалтир, а сутра дан, 21, после службе, опевасмо га, али не могосмо, једно због растојања места, а друго против жеље овдешњих грађана, тога дана у Жичу, ради сарањења, однети, него то учинисмо трећи дан т. ј. 22 т. м. При опелу било нас је 12 свештеника и један ђакон, у овоме числу имала су 3 протојереја. Народа је била пуна црква. Спровод покојников из цркве карановачке до Жиче био је са 28 свештеника увеличан, који су га на својим рукама до преко моста носили, а одатле грађанство до Жиче, пред њима су претходили барјаци и мноштво ученика свију овдашњих школа, с осталим народом, кога је било до хиљаду душа, обојега пола. По свршеном парастосу у Жичи, спустили смо кости покојникове у гробницу, коју је себи још за живота спремио био.
Заслуге покојникове отачаству и св. цркви учињене, нисам у стању описати, него то остављам рукосаду његовом, а ја и дружина моја, са сузним очима казујемо овде колико је покојник, кроз 19 година, као архипастир ове јепархије, поштовање код народа и свештенства заслужио. Од часа изданућа његова па до укопа, варош је затворена била, све је жалошћу погружено било. Љубав и поштовање које су у својим срцима спрама покојника имали, то у овом последњем часу и делом засведочише. Сва три дана врата црквена не могоше бити затворена од народа који је, како у двор његов, тако и овде, ради целивања покојника из вароши и оближњих села долазио. Лице покојниково и руке изгледале су као кора од лимуна, што нас је јако троњавало, па га до гроба нисмо ничим закривали. При спроводу из Карановца до Жиче, тако је народ врвео, као Јерусалимци што су са вајијама у сретање излазили. На средину овога спровода, изашао му је у сретање игуман жички с барјацима, ученицима и учитељем ондашњим. К увеличању покојниковог спровода и само је небо наклоњено било топлотом и благораствореним ваздухом. Свештенство му је у беседи, преко свог сабрата Ракића, а при погребу, преко Марковића, своју синовљу благодарност изјавило и вјечнаја му памјат одпевало. 24 фебруара 1873 год. Карановац. Нижајши слуга, председник конзисторије, Протојереј, Р. Поповић, с. р.
Владика Јанићије штампао је неко своје беседе, и неке белешке за објашњење тих беседа.
Био је човек необично јаке памтиље, и разговетне судиље. Од године 1816 на овамо, мислим, није било ни једнога иоле знатнога човека у свој Србији, кога он није познавао. Велика је штета што толико своје познавање људи и догађаја није стављао на хартију, него је све отишло с њим у гроб.
Живе нарави, бистре памети, шаљиве беседе — Јанићије је био необичан владика међу нашим новијим владикама: био је владика правога српског типа. Био је патријот, као да није носио пустињичко рухо; све јунаке који су се одликовали у борби за слободу, узносио је хвалом; некима је ударао од студеничкога мрамора белеге, на местима где су јунаштво показали, изрезујући у камену сам својом руком запис о оном што се је догодило. У својој јепархији заповедио је био поповима те су му пописали поименце све људе који су пали за слободу отаџбине.
Учене је људе волео, одликовао, а науку поштовао и потпомагао.
У живљењу је био смеран већ до кинизма; а радо је давао, особито сиромашним ђацима; само никад није давао колико би ко желео, него колико би сам држао да треба дати, и да се њему може.
Још године 1870, дао је својих 1500 дуката на помоћ црквеној књижевности.
у књизи „Православна црква у Србији“, на страни 173, читамо ово: „С № 5. Установљен је фонд од 1500 дуката ћесарских, под именом: Црквени фонд епискоша Јанићија за духовну књижевност, у корист свете цркве православне, на вечна времена, да се, од интереса на овај основни капитал, издају књиге, по оцени и решењу соборном“.
Тај Фонд сада износи 23.348 динара.
Осем тога, оставио је и фонд на помагање добрих ђака из његова рода. Тај фонд износи сада 18.564 динара.
Већ нестаје типа старих српских духовника, онаквих какви беху: Стеван Јовановић, у Троноши; Хаџи-Мелентије, у Рачи; Хаџи-Ђера, у Моравцима; и Хаџи-Рувим, у Боговађи. Владика Јанићије, као да је био последњи представник тога честитога појаса. Сад виђамо типове са свим друге: или мирјане у мантијама, или створења за која је небо жилиште а земља долина плача; или, најпосле, људе у којих се бори овакав поглед догматике са струјом народнога осећања, па излазе смешни мученици свога васпитања и својих патријотских задахнућа.
Владика Јанићије биће, по свој прилици, последњи јепископ који је узимао у руке гусле и гудало, не да се њима представи оно што није био, него истински да задовољи своје народно осећање.
Лака му била српска земља коју је љубио као прави срећни син своју добру мајку!