Барјактаровић Илија родио се у селу Извору, у нахији параћинској, од прилике 1771 године.
До године 1805, био је марвени трговац, и човек познат и уважен у својој околини, Карађорђе се је с њим добро познавао још пре устанка.
Године 1805, Миленко је стајао на селу Иванковцу, према Афис-Паши, који је долазио од Ниша, с великом и одабраном војском. Бојећи се да га Турци не потисну, те да Афис продре ка Пожаревцу, Миленко је писао Карађорђу, и звао га да му што пре похита у помоћ. Ђорђе се је журио, али док је он, са шумадинским војводама, дошао на Иванковац, Миленко је већ био сузбио Турке, и прославио себе и бојно место.
Турци су се, после разбоја на Иванковцу, били повукли у Параћин.
Тада Карађорђе узме Миленка, и још неке старешине, па с њима оде у село Извор, трговцу Илији Барјактаровићу, и њега упита:
– Коекуде, брат Илија! Шта мисли параћинска нахија; да ли ће с нама, или ће се Турцима (јер је она припадала лесковачком пашалуку, а не београдском).
— Само чека да ви дођете, па ћемо с вама сви до једнога! одговори Илија.
— То је лепо, одговори Карађорђе: — и кад је тако, а ти скупи људе, нека су готови, и нека понесу секире и мотике, јер оружја, знам, немате!
Други дан, после тога разговора, Илија је дошао с 200 људи к Параћину, те су по брду копали шанчеве, докле није Афис-Паша, у ногу рањен, побегао к Нишу.
Од тога доба Барјактаровић је био војвода нахији параћинској, а, од 1809 до 1813, највише се је налазио у Делиграду.
У Карађорђеву Протоколу има више од 70 бројева, под којима су писма врховне власти овоме војводи. У тим писмима он се обично назива: „Господар“ и „Војвода“ Илија Барјактаровић.
Како је Барјактаровић, као командант Делиграда, био на цариградском друму, и према Нишу, то су се, преко њега, и његовом помоћу, вршили многи послови међународне природе.
По речма Јокићевим, под командом Илином стајали су: Кнез Вељко из Параћина, и неки Буљубаша Шунда.
За војничке врлине Илине не налазе се особити докази; али за послове судске, управне, и за сношаје међународне био је човек веома подобан.
Барјактаровић је у Делиграду сачекао гром који је 1813 ударио у Србију. Оданде се је, за неко време, био уклонио преко Дунава па се, после 1815, вратио у Србију.
Кнез Милош га је поставио за члана магистрату нахије ћупри̂ске, у Свилајинцу.
Као такав, он је потписао онај акт који је народ српски дао Кнезу Милошу 17 јануара 1827.1
Барјактаровић је умрьо у пролеће 1828, и укопан је с десне стране цркве свилајначке. На гробу му је била бела плоча од дубничког камена без записа. Кад је нова црква грађена, Илин је гробни белег, по неком дивљем обичају, разбијен и узидан у темеље цркви.2
Барјактаровић је био човек омален, пун, космат, смеђе косе, а очију црних.
Барјактаровић је имао два сина, Саву и Радована: Сава је умрьо. у Немачкој од богиња, а Радован је отрован у Параћину. Отуда му је дошла голема жалост, па пред смрт и велика сиромаштина.
Због те велике жалости у породици, носио је у последње време дугу браду.
А с питоме нарави његове, сви су га звали Деда Илија.