Неранџић Илија

Неранџић Илија, родио се 20 јула 1804, у селу Грбешима, близу Требиња, у Херцеговини, од оца Васиља и мајке Стане.

Као шипарац, чувао је овце. А како је његово место рођења близу манастира Дужи, он је нешто од калуђера, а нешто од манастирских ђака, научио читати и писати.

Кад је поодрастао, почну га калуђери салетати да се закалуђери, али Илија не хте, него оде у Требиње, те научи кројити сукнено одело, па је често ишао по селима те кројио хаљине сељацима. Кажу да је особито био вешт кројити женске зубуне и мушке доколенице (тозлуке).

Радећи овај посао, Илија је увек налазио времена да чита књиге, и да се поучава из њих.

После неког времена, Илија оде у Сарајево, и почне трговати; али, по некој злој срећи, изгуби све што је био стекао.

Године 1837, остави Сарајево и дође у Ужице, где се настани и отвори дућан. Ту је, за мало времена, стекао лепе паре; па, године 1841, на вуни по зечијим кожама, изгуби све што је био зарадио. Продао је што је год имао, само да се одужи поверитељима. Веле да му је тада било најжалије растати се од два пиштоља, и велика ножа, па опет је и њих пустио, само да ником ништа не закине.

После тога, узео је продавати памук, и на тој роби, до 1862 године, начинио је леп капиталац; али, те године, изгори Ужице, па и Неранџићева тековина пропадне. Неранџић ипак не малакше, него, помоћу београдских трговаца Томе Андрејевића и Моше Аврамовића, навали на ново радити, те се лепо опорави.

Неранџић је често говорио:

– Србија је земља дична, земља благословена за сваког који хоће да ради!

Неранџић се никад није женио.

Године 1869, марта 15, Неранџић је дозвао к себи председника ужичког суда, једнога члана, и једнога деловођу, и пред њима је учинио овај распоред о своме имању:

1. Ја имам, вели он: — овде у Ужицу непокретно имање које сам купио од Маријоте, удове Јована Мићића, а имам и јеспапа у дућану и вересије; у свему овоме раван ми је ортак Тома Кандић овд.
2. Имање непокретно је кућа и механа са плацевима на Вароши, и на механском плацу стоји материјал за грађење механе, који је такође у ортаклуку с Томом, и колико је јеспапа у дућану и вересије не знам, већ одређујем г. Луку Митровића и Милана Ускоковића, трговце овд., да са Томом одмах виде рачун о стању моје дућанске радње, и тај ћу рачун или ја, ако жив будем, или ће они суду поднети, и колико год ова два човека нађу мог капитала у дућану ја пристајем.
3. Ја и Тома имамо 5—6000 (пет до шест хиљада) ока ракије, које меке, које љуте, која ракија има се такође у мој капитал ставити у половини.

Са овим мојим имањем чиним следујуће расположење:

1. Остављам на школу требињску, у Херцеговини, две стотине дуката цесарских, и имање моје непокретно које у Требињу имам.
2. На школу цетињску, у Црној Гори, остављам педесет дуката цесарских;
3. Јоки и Мари, мојим сестрама по матери, које живе у Требињу, или, ако су оне умрле, њиној дјеци, по 20 дук. цес. остављам.
4. Манастиру Дужи, у Херцеговини, десет дуката цесарских остављам.
5. Све остало, што преко исплате горњих легата и мојих погребних и подушних трошкова претече, остављам школи основној ужичкој, разуме се на грађење школе од тврдог материјала, па било од мога капитала ако доспе, не буде ли он довољан, нек се још узме у помоћ, само хоћу да буде школа од тврдог материјала.
6. Имам још оружја, бакра, хаљина, сребра, и осталог покућанства у вредности од прилике до 50 дук. цес. и сат џепни, које је све моја својина, а такође и један прстен од злата, а имам и вересију стару до Дмитрова дне 1862 год. као дана кога сам се уортачио с Томом, па га вересија у ортаклук с Томом ушла није, но је моја остала, и од које вересије налази се нешто новаца у начелничеству ово-окружном од продатих турских добара што је задржано. Јер су ми Турци били дужни. — Од овога све што се добије, счислиће се у мој капитал.
7. На случај, ако се од мог напред побројаног имања не би узела сума од 45.000 (четрдесет и пет хиљада гроша) чаршиских, онда наређујем: да се умањи од напред именованих легата по рачуну сразмерности према овој суми, те сваки једнако нека претрпи, разуме се ако буде више да има припасти школи ужичкој; и
8. Што се погреба, и подушја, и ограђивања гроба мори тиче остављам напред именованим туторима Луки и Милану, да учине како за добро нађу, према моме стању, као год што им остављам да изврше овај мој тестаменат, како они за најсходније нађу.

Овај тестаменат хоћу да се храни у суду ово-окружном, и по смрти мојој нек се отвори у присуству речених тутора Луке и Милана.

Овај тестаменат прочитан ми је, који за свој признајем и своручно подписујем, а и печатом мојим утврђујем.

После овакога распореда, Неранџић је преминуо 6 априла 1869, у Ужицу.

Маса његова пак расправљена је и завештање потпунце извршено тек 17 јануара 1875 године.

Неранџић је био средњега раста, широких груди, и у опште јака састава. И у говору и у оделу било је чист и одабран. Читао је књиге, кад би год слободна времена имао. С тога су га мештани, а особито Турци (док су живели у Ужицу), држали за учена човека, и припитивали су га у много случајева: на прилику ако је ко разбирао за цену каквом старом новцу, томе су одговарали:

— Иди упитај Неранџића; ако ни он не зна казати, други ни толико!

А сам за се Илија је говорио да је незналица, и ако би га ко упитао где се учио, одговорио би:

— За козама, по печуркама!

Неранџић је врло миловао правду и у речи и у делу, а кад би наишао на какву неправду, рекао би:

— Види, Боже, опачину и кроз обличину!

Врло је радо поучавао људе невеште, и учио их је увек добро.

Ако би га ко упитао:

— Да ли се, газда Илија, сме радити на тај и тај светац!

— Сме, брате, како не би смело? Није светац као зли човек; него је био добар, па се, с добра и посветио; и тада би додао:

— У радина је увек комадина! Ко се скита, нема сита; а ко шета ни — решета!

Младиће би учио да не пуше, и да не дангубе:

— Немој запалити чибучину, па у механчину; него за оне паре (што дајеш за дуван) купи књигу, па се разговарај с паметнијима од себе!

Неранџић је свакад помагао вредној сиротињи, као што су ђаци, и жене које тку те се хране; овима је давао и памука на почек. То је чинио женама и српским и турским (док су Турци живели у Ужицу).

Никад није метнуо на очи наочари.

Бог да га прости!