Ненадовић Матеја Прота, родио се у селу Бранковини, 1777 године, од оца Алексе и матере Јоване, која је била из куће Ђелмашевића, из села Гвозденовића.
Књигу је почео учити у Бранковини, код некога Попа Станоја, из његовога, како сам вели „врлетнога буквара“. После у га одвели у Срем, у село Ашању, па у Купиново, те се и онамо учио.
Године 1793, запопио га је ваљевски владика Јоаким, и дао му нурију; мало после тога, Мата је постао и прота.
— Не мари што сам био врло млад; кнежев сам син, а можда је владици и пара требало“. Овако сам Мата говори о побудама с којих је тако млад постао прота.
Још је нешто причао Прота из доба својега младога поповања. Неки старац, човек паметан и уважен, видећи Мату овако млада, а већ под читакињом, рекао му је:
— Попо, послушај ме, не ћеш се кајати! Ти си попа; где год дођеш, људи ће се склонити да седнеш на прво место. Ако се једе — тебе ће прво нудити; ако се пије — тебе ће прво служити а ако се говори, очекиваће да ти и говориш први. Благо мени — једи колико ти је доста; говори свакад — пошто чујем шта говоре људи старији; а од пића, ма које да је, прве године свога поповања не пиј никад дубље од првога прста; друге године, попи и два прста; треће — три, а чак четврте године попи и за четири прста, па пете — некад можеш и искапити чашу, тек и то гледај где ћеш, гледај рашта ћеш, и гледај с ким ћеш“!…
Послушао је Прота ову науку, повели да се није кајао.
Од године 1804, живот је Проте Матеје Ненадовића пун разних промена. Осврћући се на своју прошлост, ево како је сам слика, кад је већ био ближе гробу него дому:
— Ја сам, вели он у својим Мемоарима: — служио и господарио; поповао и војводовао; путовао, по народним пословима, далеке путове, и код куће мирно седео, и у својој башти калемио воће; војевао сам опасне ратове, и уживао благодет општега мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад ме је збунио говор простога кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих; живео у сваком благу и изобиљу, и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће, и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су, у сребро окићени, арапски хатови, а возио сам се и у својим неокованим таљигама; војводе су ишчекивале заповести из мојих уста, и опет ме је судбина доводила да пред овима што су били моји пандури на ноге устајем“!
Шта је Прота радио за општу народну ствар пре устанка 1804, не знамо. Постање онога писма, због кога је посечен отац његов, Кнез Алекса, можда би било неки одговор на ово питање. Али, од године 1804, Проту виђамо и као војника, и као набављача, и као депутата, и као унутрашњег уредника, и као судију, и свуда и у свачем опажа се Србин родољуб који искрено жели среће и напретка своме народу.
Још те исте године (1804), с Врачара, послан је, од вођа народних, у Русију, да поради за какву помоћ од стране Русије. Отуда се вратио у почетку 1805.
Године 1805, настајавао је да се уреди „Правитељствујушти Совет“, и био му је први председник.
Из „Совета“ је, 11 јануара 1811, изаслан за војводу војсци која је чувала Србију од Босне. Он је отишао на место Јакова, који је позван у централну земаљску управу, за попечитеља унутрашњих послова1.
Несрећне године 1813, прешао је и Прота Ненадовић у Срем, али се није отискивао у далеке земље, него се задржавао у близини. Доцније је, с писмима од војвода и знаменитијих људи из народа, отишао у Беч. Онамо је ишао од врата до врата министрима оних владалаца који су се ту на конгресу находили.
Кад је букнуо нови устанак, 1815, Прота је помагао Кнезу Милошу онако исто као и Карађорђу, у савету и у рату. И Кнез Милош га је често призивао к себи ради договора о народним потребама.
Прота је први пут био ожењен сестром Молеровом, Маријом, која је била кратка века, јер је преминула 1808; а помрла су му и деца коју је с њом родио.
И Матеја се је, ма да је био прота, оженио по други пут, и ево како:
Кнез Милош, путујући једном из Шапца ка Крагујевцу, сврати у Бранковину Проти Ненадовићу, на конак, с намером да га, други дан, поведе са собом, зарад неких народних послова.
Други дан, све спремно за пут, а не може да се пође, јер, сиромах Прота трчи из вајата у вајат, вичући:
— Та, врага, камо моја чарапа?
— Шта је, за Бога, Прото, пита Кнез Милош?
— Ништа, Господару! Нема ми једне чарапе, а ваља ми да понесем на пут!
Ужурбале се снахе, и сва чељад; али нигде протине чарапе.
— О, Прото! рећи ће Кнез Милош: — море, виђу ја шта теби треба. Али, ако само жив будем, оженићу ја тебе, па ће твоја обућа свако јутро бити скалупљена, а не ћеш ти тако трчати из вајата у вајат да је тражиш.
— Не, Господару, по Богу; зар не видиш браду?
— Добро, Прото, добро! Упамти што ти рече Милош!
Пођу, и дођу у село Раниловић, кући неких Милићевића, на конак.
У тој је кући једна млада скоро остала удовица с двоје деце, здрава, млада, и лепа.
Кнез Милош упита свекра њенога: хоће ли је дати за проту?
— А може л’ то бити по закону? рећи ће свекар.
— Па ево Проте Жујовића, одговори Милош: — видећемо може ли их венчати.
Свекар измени неколике речи са својом бабом; ова са снахом; још буде мало разговора и договора, па рано у јутру тек људи видеше да је Прота Матеја стао, с младом, пред јеванђеље и крст, а пред њима Прота Жујовић, обучен, готов да их венча. И венчање се поче. Кад би да се обилази око совре, Прота Матеја, божем чудећи се томе послу, онако уз певање „Исаије ликуј,“ вајка се:
— Ала шта учини човек од мене?!
— Ала да хоће то исто и од мене, прихвата Прота Жујовић, који је такође био удовац.
После венчања, Кнез заповеди Проти, те даде свога коња и момка а свекру опет, да спреми девера, па тако да пошље младу у Бранковину. Проту пак одведе са собом и задржа 6 недеља у Крагујевцу, докле се у Бранковини људи сити начуде како се Прота оженио.
После тога времена, пусти Кнез Проту кући, рекавши му да гледа како ће стићи у Бранковину у вече, па да у јутру осване, као да никуд није ни ишао од куће!
Прота и учини тако.
Из овога другога брака, рођен је појета Љуб. П. Ненадовић, а старица Јока, мајка му, умрла је у својој 81 години, 1875, у Београду.
Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је, међу другима, одредио и Проти Матеји, као заслужном човеку, 250 талира пензије на годину.
Године 1838, Прота је био члан комисије која је спремала законе за Србију; 1839 постао је члан Државном Савету, у ком чину је пензионован 1852, па је, после, живео у Ваљеву. Дана 29 новембра, 1854, упокојио се је у Ваљеву, и укопан је у породичној гробници код цркве у Бранковини. На његову гробну белегу има овај смерни запис:
„Овде почивају кости Проте Матеје Алекс. Ненадовића. Рођен 1777, а преселио се у вечност 29 новембра 1854“.
Прота Ненадовић, осем многих других заслуга, има и ту, што је оставио записке бар о неким и неким догађајима својега доба.
Записке те издао је син његов Љубомир, 1867, у Београду, под именом: Мемоари Проте Матеје Ненадовића.
Прота је био раста умерена, космат, а под старост ћелав, лепе браде, лица више блага него војничкога; носио је свештеничко одело до смрти, и свештенички је чин јако уважавао. Слика његова находи се у српском музеју, у Београду, међу другим заслужним Србима његовога доба…
- Мемоари, стр. 311. ↩︎