Ненадовић Алекса (Стеванов), родио се у селу Бранковини, 2 часа на север од Ваљева.
Као човек разборит, отресан, и слободан, изашао је био за рана на глас у својој околини. С тих својстава, изабран је за кнеза, кнежини тамнавској и, као кнез, одликовао се је заклањањем народа, пред Турцима од претераних пореза и којекаких других глоба и намета турских.
За ратовања аустрискога, одсечно је држао страну Аустријанцима, гледајући у њима Хришћане, и сматрајући у њиховим победама победу својега народа. ушавши у ред драговољачки, постао је официр, и носио је официрску униформу. Али кад се Аустријанци с Турцима измирише, оставивши Србе у горем стању него што је било оно у ком су их затекли, Алекса је, у Сремским Карловцима, казао у очи пуковнику Михаљевићу ове значајне речи:
— Немам писара, нити других учених људи, али ћу сам ићи од манастира до манастира, и казиваћу сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад, ко је Србин, не верује Немцу!…
— Ћути Алекса, весео био, одговори му Михаљевић: — чуће Немци, па ће те оловом жива залити!
— То ја говорим Србину а не Немцу, заврши Алекса.
После се је вратио у Бранковину кући, и опет је ушао у народне послове, јер је, по одласку Немаца, било настало право бесуђе у Србији.
Докле је у Београду био везир честити Мустај-Паша Шиникоглија, народни су кнезови вршили готово све народне послове, те је и народу било добро, и кнезови су, према својој памети и доброти, могли чинити, сваки у својој кнежини, што више добра. Али кад дахије, удавивши Мустај-Пашу, посташе самовласни господари у Србији, онда се кнезови не само претворише у просте турске измећаре, него су још били под сумњом, као људи непоуздани, као људи који воле страни царској, или и ма чијој него дахиској.
Године 1803, о Илину дне, дође у Ваљево неки Газија, субаша са забрешке скеле, и покаже Кнезу Алекси неко писмо које је гласило овако:
„Поздравље теби, господине Мајору Митезеру, у Земуну, од мене Кнеза Алексе и од Проте. Да знате, да смо ми ове дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући. За то молимо приправите џебане, и официра, а војске доста имамо, да нам помогну, да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђан-башу Петра Ичкоглију, или Јанка Зазића из Скеле, и Еладију из Забрежја: они ће вам из уста све казати“!
Газија вељаше да је ово писмо ухватио на скели, и донео га је у Ваљево. Алекса је и пре био чуо да је то писмо ухваћено, али је све једнако говорио да није његово, и да не зна ко га је писао. И Газији је сада казао тако исто, али га ипак замоли и побрати, да му то писмо да, те да види и дозна: ко то њему ради о глави! Газија обрече да ће га дати, пошто га најпре покаже једном човеку (Мус-Аги Фочићу, у Шапцу).
Газија оде, и више се не врати.
Алекса је слао свога брата Јакова у Шабац Мус-Аги да га увери да је то беда, измишљена на њега, и да он не зна ништа за то писмо. Мус-Ага, ширет, одговори Јакову да давно зна за то писмо; али да то није ништа.
Рекао би човек да одиста и није било ништа.
Али дахије, опажајући незадовољство у народу, науме да исеку све главније људе, те да власт над Србијом себи обезбриже за дуже време.
У том је прошла друга пола године 1803, а у почетку 1804 они одиста почну сећи кнезове. Фочић Мехмед-Ага, рођени брат онога Мус-Аге у Шапцу, са две ста момака, из Београда дође у Ваљево; ухвати Кнеза Алексу, Илију Бирчанина, и Милована Грбовића (сина старога Кнеза Николе Грбовића који је у то доба био болестан). Милована пусти, а Кнеза Алексу и Илију Бирчанина посече, пред вече, 23 јануара 1804, на 80 хвата ниже ваљевског моста, на пољани, до Колубаре.
Пред што ће их посећи, Фочић је заповедио да се пред Ваљевцима прочита оно горње писмо, и рекао је:
— Ваљевци! Ова књига сече главу Кнезу Алекси!
Тело Алексино узела је родбина и сахранила код цркве у Бранковини.