Недићи Браћа, Дамњан и Глигорије, родили су се у селу Осечини, 6 часова на запад од Ваљева, на граници међу ваљевском Подгорином и Јадром.
Изнајпре су се били одметнули у гору, и четама су ударали на Турке; а кад, године 1804, букне народни устанак, онда Недићи само продуже свој рад и, у друштву с Ђорђем Ћурчијом, приближе се к Лешници и к самој Дрини.
Није познат цео живот ове славне браће, а није ни потребе истраживати га. Лазарева Субота, у очи Цвети, 1804, њима је била довољна да остану у славном помену до века: они су, за један дан, урадили што многи нису могли урадити свега својега, ма и дугога века.
Недићи су, с дружином својом, били код манастира Чокешине, онда кад је Мула Ножина, с великом војском, долазио од Лешнице, идући к Шапцу. Јаков Ненадовић и Ђорђе Ћурчија, старешине српске, заваде се нешто међу собом, и српска војска, од те свађе, још више отанча. Ћурчија је предлагао да се измакну у планину, а Јаков да се затворе у манастир, па ту да дочекају Турке. Недићи науме да изађу пред Турке у отворено поље.
Да послушамо Вишњића, нека нам исприча јуначку смрт несамртних Недића.
На предлог Јакова Ненадовића, да се затворе у црквену авлију, да начине бусије, и ту Турке дочекају,
„ … беседе два брата Недића:
‘Чича Јашо, што си полудио?
Ми нијесмо једне женске главе,
Под затвором женски да помремо,
Па да цркву крвљу обојимо,
Да костима цркву потрусимо;
Већ хајдуци убојни јунаци,
Што замећу по крајини кавгу
Измеђ’ цара и измеђ’ краљева;
Него хајд’мо да сретнемо Турке,
Да се далек’ с њима побијемо,
Ђе је свему свету на видику.
То рекоше, па се послушаше
Сви шарене пушке потпрашише;
Па Недићи напријед пођоше,
А за њима Дамњан Кутешанац,
За Дамњаном Дамњановић Панто!
А за Пантом Дружина остала.
Чича Јаков на Ђогату Јаше,
Голу сабљу у рукама носи,
Иде виђет’ побит’ како ће се?
На далеко сусретоше Турке,
Повисоко од бијеле цркве,
Виш’ Врањевца дубока потока,
На високу брду голетноме,
Ђе Љешници јесте на погледу.
Два Недића бусије не траже,
Већ падоше оба на кољена,
И обадва пушке оборише,
Обе пукле, остале им пусте.
Бого мили, чуда големога,
Ђе два брата, два Недића млада,
Погодише у турској ордији
До два брата, два Турчина млада,
Оба брата, оба барјактара.
Барјаци им пусти остадоше!
…………………….
Боже мили, срца слободнога
У два брата, два Недића млада,
Ђе с Турцима завргоше кавгу,
Три ста Срба са седам хиљада;
Бој чинише пуно и за много
Ев’ у дану пуно седам сата.
Ал’ Недићи рана допануше:
Пребише им Турци обојици,
Из пушака, ноге до кољена;
Оба сјела један до другога,
Они вичу, рек’о б’ вино пију,
Око себе Србадију храбре,
Пушке пуне, на Турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа.
У Недића нестаде џебане,
А не могу на ноге устати
Да потраже по друштву фишека,
Већ из гласа сташе дозивати:
‘О. дружино, браћо Србадијо!
Није ли се у ког догодило,
Ја фишека да нама докучи,
Празне су нам пушке у рукама;
У кога се фишек’ догодило,
За фишек му ево по жут дукат,
Ако му се и то мало чини,
За фишек му ево десет дукат’:
Доста злата, ал’ џебане нема!
Стаде викат’ један до другога.
Ни у једног није се десило;
А то турски шпијуни дочуше,
Отрчаше Турцима казаше,
Да ј’ Србима нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-Ага, и с њим Дервиш-Ага,
Од појаса сабље повадише
Из далека Турке повратише,
И на силу Турке натераше:
‘Јала, кардаш, јуриш на душмана!
‘У душмана нестало џебане!
Кад ли, болан, Турци јалакнуше,
На Србиње јуриш учинише!
Ту се Срби покорити не ће,
Већ се бране с празним пушкама;
Изломише пушке на седморо,
Све тукући око себе Турке;
А кад танке пушке изломише,
Сваки Србин хвата по Турчина,
Сваки пада по Турчину своме.
Сваки Србин мори по Турчина,
А Србина по двадест Турака!
Погибоше два Недића млада,
Виш’ Врањевца дубока потока,
На високу брду голетноме.
Та знаће се њино разбојиште,
Док је Цера и Видојевице,
И на небу сунца и мјесеца,
Ђе Педићи јесу погинули,
У суботу, на Светог Лазара“.
Нараштај садашњи, као и сваки за њим, сматраће за пријатну дужност да свима овим јунацима рекне:
„Лака земља која их покрива,
Својом су је откупили крвљу“!