Мушицки Лукијан, владика, песник, родио се у селу Темерину, 27 јануара 1777, од оца Ђорђа и матере Анастасије.
Крштено име било му је Лука, а Лукијан је назван кад се је покалуђерио.
Стари његови доселили су све из Србије, из нахије ваљевске, из села Мушића, по томе њихово је право презиме Мушићки, а не Мушицки.
Основне школе Лука је свршио у месту свога рођења, и у Тителу; у овом последњем месту, две године, ишао је и у школу немачку.
Гимназију је учио у Новом Саду, и у Сегедину, а после оде у Пешту, где је свршио философију и права. У Пешти је, код професора Шедијуса, слушао естетику, науку о свему што је истинито, добро, и лепо.
Поред редовних наука, Мушицки је у Пешти учио језике: француски и талијански, а доцније изучио је и енглески, и јелински.
Године 1800, свршивши науке, сиђе у Карловце, где проведе две године у митрополиској канцеларији, спремајући се за калуђера.
Године 1802, новембра 26, Мушицки се је закалуђерио у манастиру Гргетегу. Постригао га је онамошњи архимандрит Јосиф Путник, и наденуо му име Лукијан.
Око овога имена било је доста муке. Мушицки је желео да се назове Лукијан, по имену грчкога философа Лукијана, а Митрополит Стратимировић опет хтео је да му име буде Ликоген. Три дана се вукло то преговарање, па већ кад искушеник изјави да ће пре оставити и манастир и чин, него бити Ликоген, митрополит попусти, и Мушицкому се надене име Лукијан.
Године 1803, постане ђакон и професор у богословији, где је предавао стари словенски језик по граматици коју је сам саставио. Поред осталога, био је почео драговољно предавати ђацима и јелинску граматику, али неке мале душе наговоре ђаке те нису хтели слушати га!
До године 1812, вршио је Мушицки поменуте дужности под непосредним надзором Митрополита Стратимировића с необичним знањем и неуморним трудом на потпуно задовољство митрополиту који га је најпре учинио својим ђаконом, а 8 новембра 1809, протосинђелом.
Године 1812, јула 1, Лукијан је, у манастиру Раковцу, постао архимандрит, а 20 дана тога месеца, предана му је управа над манастиром Шишатовцем.
Надајући се, у тој задужбини побожних српских предака, наћи жира и удобности да се учи, и да своја осећања излива у песмама, Мушицки је, 18 новембра, дошао и станио се у Шишатовцу, као човек са свим задовољан.
Али жељенога мира тамо није било.
Манастир је био запуштен, и економија занемарена. Мушицки се заузео да то све доведе у ред. Па, како није био мајстор у чувању и трошењу новаца, тако је — тим оправкама и доправкама — навалио на манастир велики дуг. Митрополит Стратимировић, опет човек тврде руке кад ваља пару дати, а немаран према књижевности и књижевницима, гледао је на Мушицкога просто као на каквога распикућу. Отуда је долазило оно трвење које је првоме често непотребна прља, а другоме сувишна горчина.
Најпосле Мушицкоме и управа манастира одузме се, и он остане готово без игде ичега.
Године 1823, априла 10, врати му се манастирска управа, а у јесен, те године, послан буде за администратора горњокарловачкој јепархији која је тада, смрћу владике Миоковића, била остала празна.
Ту је опет нашао запуштеност у свему. Јепископија је била опала, школовање и свештенства и мирјана занемарено, православна вера ослабела. Мушицки је устао и да јепископију оправи и уреди, и да заведе школе, и веру да заштити и подупре.
Али се против њега дигну тужбе чак самоме цару. Тужили су га да тежи к Србији и к Русији, и да је, на тај начин, цару неверан!…
Наређена је истрага, и доказало се да кривице нема до просвећена духовника што љуби свој народ, и што брани своју веру!
После тога је, и на путу к владичанству, сретао много неприлика и плетака; али је, најпосле, 25 априла 1828, посвећен за владику горњокарловачкога.
Као владика, Мушицки је продужио рад који је као администратор био почео.
Године 1829, с одобрењем царевим, пренесе Мушицки владичанску столицу из пустињског места Плашког у Горњи Карловац, у своју кућу, у којој је живео до своје смрти.
Годину дана после тога, пресели он из Плашкога и богословију, и учитеље у тој школи издржавао је о свом трошку, осем што су му помагале општине тршћанска и горњокарловачка.
О овој школи Мушицки се је врло марљиво старао; а осем ње живо је настајавао да се по општинама отварају основне народне школе, које су помогле да се, у оном крају, не заборави Ћирилово писмо и вера православна.
Усред овако многих и за народ и цркву веома корисних послова, Мушицки се разболе, месеца јануара 1837, и 15 марта, те године, испусти своју просвећену, добру, и родољубиву душу.
Пред што ће умрети, рекло је своме синовцу, Д-ру Ђорђу Мушицком, ове речи:
– Ја не ћу ни после смрти да се одвајам од мога народа. За то желим и хоћу да ме сахраниш усред гробља, у средини народа и моје општине. Хоћу да ми сунце над гробом сија, и зелена трава по њему расте!
И одиста је сахрањен у гробљу горњокарловачком, 24 марта 1837 године.
На гробу му је народ подигао леп споменик, огромну четвртасту пирамиду с лепим записима.
Осем тога, народ је скупио 6000 форината, те је основао „Мушицкоме задужбину“, из које се, свакад, издржава по један ђак у школама.
Мушицки је био човек вишега раста, сувоњав, али чврста и жилава састава; очију црних, облика црномањаста, и косе, под старост, седе. У друштву је био разговоран, пријатан, досетљив, и радо је прелазио с једнога предмета на други. На одело и покућанство није много гледао; новац није умео чувати; зато је често долазио у неприлику. Био је врло простодушан, и за то је многу непријатност доживео од оних који су ту његову простодушност окретали на зло.
Од књижевних радова Мушицкога, издао је синовац му, Д-р Ђ. Мушицки, све његове песме, у четири књиге, које се зову:
Лукијана Мушицкога стихотворенија“.
- Књига прва, у Пешти, 1838;
- Књига друга, у Будиму, 1840;
- Књига трећа, у Н. Саду, 1844; и
- Књига четврта, у Н. Саду, 1847.
Осем тих штампаних дела, остало је доста рукописа, само су тако испреметани да се нису могли ни при најбољој вољи штампати.
Сви су ти рукописи у архиви Српског Ученог Друштва, у Београду.
Мушицки је био човек необично светла ума, богате научености, а Србин и родољуб из првога реда.
Он је први почео збирати народне песме и друге умотворине, и слати их Вуку Караџићу; он је спремио српску библиографију; он је помагао Вуку скројити нову садашњу азбуку.
И, најпосле, он је Вука држао неколико месеца у манастиру Шишатовцу, идући му на руку да свој преображајни рад што боље и што брже уради.
Мушицки је заслужио вечити захвални спомен и по својој великој пошти коју је увек показивао према науци и према научницима, и по појетским задасима које је изливао у својим одама и песмама, а, можда највише, по истинској жаркој љубави према своме српском народу и његову имену1!
Слава му до века!
- О Мушицком вреди Србин да прочита оно што је писао Ђ. Рајковић у Летопису Матице Српске, књизи 120, стр. 101—158. ↩︎