Барјактар Јова, син Петра Сарајлије, оставио је кућу и родитеље у Сарајеву, дошао у Србију, стао у војску, и, у шанцу на Пониквама, изнад Ужица, постао барјактар, те му је, од те части, остало после и име Барјактар Јова.
Бијући се, једном, с Турцима, Јова ухвати жива Турчина младића, па га не хтене погубити, него га доведе на поклон свом војводи Димитрију Кујунџији.
— Не ћу роба! одговори му војвода: — док је мени таких јунака, имаћу робова кад год зажелим! Него га задржи себи!
Онда Јова пусти Турчина, онако с оружјем, да иде слободно куд хоће; још му да два цекина за трошак, рекавши:
— Ми смо, море, емшерије; треба да праштамо један другоме!
Шта је даље било од овога племенита јунака, нисам могао дознати.