Момир из Лучице, помиње се одмах иза Миленка Добрњца, 1804. Он се назива оборкнез, и Јокић вели да га је за оборкнеза над Моравом поставио Петар Добрњац. Али, да не буде он био оборкнез још за Турака, па, кад је устанак букнуо, пристао одмах уз вође устанка, јер је тешко мислити да му је Добрњац баш оборкнештво дао.
Момир је учествовао у освајању Пожаревца, 1804, и његов је шанац био у садашњој Горњој Мали пожаревачкој.
На скоро Момира нестаје између народних вођа. Јокић само каже: „Умрьо је код своје куће;“ а извештаји, које смо добили из Лучице, додају: да је сахрањен у општинском гробљу, да му је на гроб изнесена плоча, на којој је био и неки запис, али веле, време га је састругало, те се сада не може да прочита.
Момир је у Лучици имао велики конак, који је био ограђен тврдим палисадом.
После Момира, постао је моравски војвода његов син Ива Момировић, који се, у Карађорђеву Протоколу (бр. 831), помиње као војвода, коме село ваља да пожње неко жито!
Прича се да је Ива Момировић био човек јунак, али је, кажу, баш пред саму пропаст Србије, био померио памећу, па је с голим јатаганом јурио људе по Пожаревцу, и тражио своју матер да посече!
За тим је, веле, био затворен, па се је у затвору опаметио.
После пропасти, прешао је у Аустрију, скупио драговољце, и отишао с њима уз аустријску војску у Италију, да се бије против Француза.
Шта је даље с њим било, није се могло дознати.
А кућу Момирову из Лучице, Турци су, 1813, целу целциту, на неким колицима, превукли у Пожаревац, те су у њој седели до 1815 године.