Молер Петар (Николајевић), родио се у селу Бабиној Луци, у нахији ваљевској. Хаџи-Рувим, боговођски архимандрит, један од првих мученика за народну слободу, био му је стриц.
Где је Петар учио књигу, где ли је учио „шарати собе,“ од чега му је дошло презиме Молер, не зна се. Само се помиње да је као младић, 1804, „шарао конаке Дахији Кучук-Алији,“ баш онда кад је стриц му, Хаџи-Рувим, из Боговађе дошао у Београд, где ће одмах и погинути.
Тек доцније, пошто се је српски устанак јако раширио, ми се сретамо с Петром Молером, на западној страни Србије, где се, као сокоски војвода, бије с Турцима.
У лето, године 1812, дођу Карађорђу неке жалбе од сокоских кметова против Молера. Те жалбе „Вожд“ пошље Совету да се извиде и пресуде; али „да Совет не пита за Молерове старе погрешке до скупштине, него само за нове.“
Како је Совет ту ствар пресудио, не зна се; тек, после неког времена, Карађорђе пише свима војводама: да су се Петар Молер и Павле Цукић одметнули; за тим наређује: да се та два човека, где год се нађу, ухвате и к њему доведу; ако се не дадну ухватити — да се побију, па главе њихове да му се донесу. Који војвода пусти да кроз његову кнежину прођу, а не ухвати их, нити побије, својом ће главом за њих платити!
После неког кратког времена, „Вожд“ пише ваљевским војводама: „да је Молер дошао и покорио се, и да му је он опростио досадашње кабаете, па га шаље у Ваљево кући, да седи код своје куће, жене, и деце, и да му даду сваку рукопомоћ и заире, и да објаве другим војводама, да сваки каже млађима и старијима својим да му не би што противно говорили, него у части да буде, и на ту руку да живи, до даљега распореда и награде, и нико да га не задева за досадашње погрешке, нити што од њега да тражи.“
За сокоскога војводу пак, на место Молерово, дошао је 17 јула 1812, Марко Костић Цинцарин.
Колико је Молер седео онако без власти, не зна се. Тек, године 1813, после смрти Антонија Богићевића, Молера видимо да брани Лозницу, заједно с Бојом, сином Антонијевим.
У Лозници Молера оптеку Турци са свих страна. Није му било другога изласка, него или да се преда, или да изгине са свом својом дружином. Неколико пута писао је за помоћ, па помоћи ни од куда није добио. Најпосле, напише последње очајничко писмо за помоћ, и напише га, како уверавају, крвљу својом а не мастилом. У том писму, поред осталога, Молер је рекао:
— Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите овај народ, и гледајте да би га избавили!
Опет ни одговора!
Онда Молер нареди те су сви, једне тамне ноћи, оставили шанац, и побегли. Турци су их опазили и потекли за њима. Од 800 људи, с колико је Молер затворен у шанцу, спасло се сада једва две стотине. Друго је све изгинуло или још у шанцу, или у овом одступању1.
После пропасти 1813, Молер је пребегао у Срем.
Године 1815, находећи се у Срему, близу Саве, радио је, колико је могао, да би се судбина Србије колико толико ублажила. Чувши за устанак у Такову, одмах је почео прикупљати добровољце и испраћати их у Србију. То је радио заједно с Павлом Цукићем, с Јовицом Милутиновићем, и са Симом Ненадовићем.
Цукић и Јовица с добровољцима пређу и сами, а Молер се задржи да уреди како ће се барут набављати и у Србију слати.
У то време, стигне на Палеж (Обреновац) и Кнез Милош с војском, и одмах пређе сам преко Саве у село Прогаре Попу Живку, где се састане с Молером, и разговори о свему народном послу.
На позив Милошев, да пређе у Србију, Молер затражи да се најпре Милош обвеже, да неће онако самовласно управљати, као Карађорђе, него да ће за свашто припитивати бар Павла Цукића, Проту Ненадовића и њега — Молера. И да ће Србију тако разделити, да сваки од њих четворице добије по 3 нахије под непосредну своју управу.
Милош је, кажу, пристао тада на све, рекавши:
— Хајдете да се ради! па ви, који сте паметнији, наређујте како год знате да је боље!
Том приликом, Милош се договори се Молером и да се мошти Св. Краља врате у Србију. На Молеру остане да ту ствар углави са студеничким калуђерима, који су имали и својих претензија; даље да се састара за џебану; Проту Ненадовића, који је био у Бечу, да извести о свему, па онда и сам да пређе.
И Молер, извршивши све што је уговорено, пређе с неколико друга на Купинову, па онда похита к Ваљеву, где се Кнез Милош већ находио.
Ту се међу српским старешинама заподене свађа, у којој падне мртав Кнез Петар из села Тврдојевца.
Немио овај случај могао је и Молера стати скупо. За то је у реду испричати га. Само што сувременици не говоре о њему једнако. Остављајући да читаоци пореде оно што пишу Вук Караџић, Сима Милутиновић (у својој Историји, од стране 247 до 252) с оних што је записано у „Кнежевини Србији“ (стр. 393), ми ћемо овде казати у колико се је тај случај тицао Молера.
Турци Ваљевци, осетивши 1815 да се Срби дижу на оружје, били су дозвали и затворили у мрачни подрум, под кулом, на малом Кличевцу, десетину одабранијих Срба, међу којима је био и Кнез Петар Миловановић из села Тврдојевца. Кад су пак побегли из Ваљева, Турци су ове Србе оставили у оној мрачној тамници, наваљавши на вратнице камење да не могу изићи. Ти сужњи, у тој несрећној тамници, трпели су неописане муке. Кад су се Срби устаници примакли к Ваљеву, и дошли до те куле, отворили су вратанца, и испустили Србе сужње. Јадници, изишавши на ваздух и светлост, једни одмах помру, други ослепе, а Кнез Петар, чисто помери памећу. Какав такав, он оде к војводама: Павлу Цукићу, Молеру, и Стојану Чупићу. Ту се сада међу њима заметне свађа. Чупић је корио Петра што је служио Турке (од 1813—1815). Петар се бранио да је то чинио од невоље; да је то било боље него побећи преко Саве, па се тамо мирно шетати. Реч на реч, дође до оружја.
И Петар падне мртав. Једни веле од пиштоља Павла Цукића, а други од некога Попа Луке, кога су звали Жућо.
Тек се Ваљевци, видећи то, узбуне, и скоче на Чупића, Цукића, и Молера, вичући:
— Ко сте ви, да нас тако убијате без суда? Зар вам је крив тај човек, што је кнезовао и народ заклањао од Турака и онда кад сте се ви по Немачкој ширили и кичили?
Од ове беде морадну Цукић, Чупић, и Илија Срдан побећи на вранско брдо, к самом Кнезу Милошу, који их заклони, казавши људма да је Кнез Петар шуровао с Турцима, па је он заповедио да се убије!
Непријатељи Милошеви и овде другојаче говоре; али хвала Милошеву разуму и срцу, што се овде прошло само о правој глави Кнеза Петра, а иначе је могло бити већега зла и штете.
Турци су већ били побегли из Ваљева, али је Ћаја-Паша држао Чачак, и турска се војска са свих страна примицала к Србији.
Молер и овде помене Милошу за онај договор о подели и вршењу власти, који су њих двојица имали у Прогарима. Милош тај разговор одгоди, као прерану бригу, него позове Молера да иде к Соколу, и да не да Турцима продрети, ако би навалили; сам пак одлети к Чачку.
После тога, Молера видимо на Црниљеву, где чува да Турци из Јадра не би продрли к Шапцу, нити к Ваљеву.
У очи самога боја на Дубљу, Молера видимо да предлаже Кнезу Милошу да се још те ноћи удари на Турке. Кнез одговори: да је војска уморна, да иде киша, и пушке су већ закисле, него да остане до сутра, докле се војска одмори и уреди. Молер не хтеде чекати сутрашњега дана, него удари још то вече, али све врати без икаква успеха.
Сутра дан, био је бој славан, и победа потпуна.
И ту је Молер нападао на Турке јуначки, и храбрио Ваљевце који су се нешто били препали.
Кад је Кнез Милош углавио мир с Марашли-Али-Пашом, Молер је дошао у Београд, као председник оној српској канцеларији, која је уређена за споразумевање с турском влашћу.
И одиста је Молер био најбољи за то место, јер, поред других својстава, знао је добро турски језик.
Али се ту изроди неко трвење између Молера и Милоша.
По ономе што се данас зна, ми још не можемо да проценимо: шта је управо тражио Молер, и на што није пристајао Милош. Што је бивало између Милоша и Молера, радило се је тајно; осем њих двојице, други то није могао знати. Тек време може ту таму, бар у неколико расветлити.
Ако је Молер био само човек по нарави свачим незадовољан, што се у свему његову раду опажа: онда је то само једна тешка особина његовог карактера; ако је тражио да кнежева власт не прелази преко разумних граница па, наравно, да буде добротворна, и трајна: онда он није ништа друго до оно што се данас виђа у свакој лојалној опозицији. У тим случајима Милош није имао рашта бојати се никакве штете од Молерових напомена. Али, ако је Молер: тражио оно што би Марашлија дао врло радо; ако је, тојест, тражио да се Србија подели, да се јединство државне власти исцепа, па да се постави неколико кнезова бератлија, место једнога кнеза, представника државног јединства: онда је он сам себи изрекао пресуду. И Милош је радио и као патриота, и као државник, кад се је таком захтеву одупирао.
Еле на скупштини, у Београду, о Ђурђеву дне 1816, сваде се јако Кнез Милош и Молер, па Милош устане и рекне кнезовима:
— Ја сам вам, браћо, досада био старешина, а одсада ето вам Молера!
Рекавши то, устане и оде.
Кнезови скоче на Молера, вежу га, и предаду у град паши. Сутра дан потпишу се сви на смрт његову; међу потписницима први је шабачки митрополит Мелентије Никшић.
Не зна се колико је Молер био у граду у затвору. Вук каже да је удављен „по Ђурђеву дне у очи недеље“, а како је, године 1816, Ђурђев дан био у недељу, то би смрт Молерова пала у суботу, 29 априла, 1816.
Али кћи Молерова Ана, прва жена Петра Лазаревића (Цукића) причала је да је отац њезин остао дуже у тамници, у граду; да му је онамо, у затвор, одлазио син Сима с гуслама, те му гудио и певао:
„Камен мосте, не нијај се!
Мој драгане, не надај се!
Не даду мене за тебе!…“
Док је Сима овако гудио и певао, Молер је, лимицом, стругао своје окове. Кад их је престругао, побегао је из тамнице, али су га Турци ухватили, удавили, и, други дан, показали мртва на Калемегдану.
Тако се је свршио Молеров бурни живот, и његова свагдашња опозиција.
Од свих војвода и кнезова ондашњих, Молер је био најписменији; и миловао је састављати дугачка и опширна писма2. Карађорђе, који је био кратак и у беседи и у писму, рекао је једном пола од шале и пола од збиље:
— Коекуде, ко ми надговори Чупића, и натпише Молера даћу штогод затражи!