Михаиловић Станоје, кнез из села Зеока, у београдској Колубари, био је човек познат и уважен у народу, а непријатељ дахијама.
Дахије су биле записале и њега да погубе, 1804.
У првој поли јануара, 1804, Мехмеда-Ага-Фочић, идући у Ваљево, удари на Зеоке, и руча у Кнеза Станоја, али му и не помене ништа. Тек из Ваљева, врати он неколико момака у Зеоке да одсеку главу Станојеву, и у Боговођи Хаџи-Рувимову, па да му обе донесу у Ваљево.
Ови Турци нађу Станоја код куће, кажу му да, по Фочићевој заповести, иду у Београд, и хоће у њега да ручају.
Станоје их лепо дочека.
Док су седели у кући, поред ватре, дође петао на кутњи праг, и кукурекне.
Један Турчин узме шишану, и рекне:
— Кнеже, да убијем онога ороза?
— Ево, имамо ручка доста, одговори Станоје: — а петак је: али баш ако хоћеш — удри!
Турчин напери пушку на петла, па је, у час, окрене и скреше Станоју у прси. Станоје падне, а Турчин извади нож, и стане му одсецати главу.
У то Никола, Станојев синовац, отрчи у вајат, узме кнежеву шешану, и викне:
— Не ћеш, Турчине, ни своје главе однети, не!
Па опали пушку, и Турчина згоди посред котлаца!
Друга два Турчина, одмах затворе врата, и кад сељаци Зеочани дођу, почну из куће викати:
— Агина је заповест, рајо; умирите се! Нека иде крв за крв!
И да би се Никола уверио да је одиста убијен убилац Станојев, истуре онога мртвога Турчина на поље да га сви виде.
Сељаци стишају Николу, те Турке остави на миру, и они их отпрате до турскога хана1.
Баталака пише да се је ово догодило 14 јануара 1804; али те године је 14 јануара био у четвртак а не у петак, као што је Станоје рекао Турцима!
Кнез Станоје сахрањен је у свом вотњаку код куће, где је и погинуо. На његову гробу лежи плоча са записом који се не може да прочита, јер га је време већ искрунило.
- Мемоари Протини, стр. 55. ↩︎