Милутиновић Сима (Сарајлија), родио се у Сарајеву, у Босни, 3 октобра, 1791 године, од оца Милутина, који је био из села Рожанства, у нахији ужичкој, и мајке Анђелије.
На крају прошлога века, Сими отац, Милутин, побегне из Сарајева од куге, и дође у Градачац, а оданде се спусти у Земун. Ту почне трговати житом, и добро се обогати. Сина свога пак Симу да у грчку школу да се учи. Из грчке школе, Сима оде у карловачку гимназију, из које је, после четири године доброга учења, био искључен, заједно са Димитријем Давидовићем. Сва му је кривица била нека несташнија песма, која је казивала неке ондашње свеце онаке каква су, а не онаке какви се притварају да су.
Из Карловаца оде Сима у Сегедин, те доврши гимназију па, године 1809, дође у Србију.
Дотле се је већ и отац његов био преселио из Земуна у Београд.
Сима је најпре био писар у „совету“, где је, имајући леп рукопис, преписивао сва важнија писма, а особито војводске дипломе. После Доситијеве смрти, на шест месеца пред пад Србије, био је учитељ у великој београдској школи.
А кад је неминовна опасност наступила, 1813, Сима је отишао на Дрину к добровољцима Зеке Капетана, и с њима се био против Турака.
После пропасти Србије, прешао је био у Срем, али се онамо није дуго задржао. На скоро га видимо,у служби код ваљевскога владике Алаука, где је дочекао и Хаџи-Проданову Буну, 1814, и Таковски Устанак, 1815 године.
Тада се растао с владиком смешнога имена: владика, Грк, отишао је у Зворник, с Турцима, а Сима, секретар његов, у Цер, к Србима устаницима.
Симина се чета, у тај мах, налазила у манастиру Радовашници, у осоју планине Цера.
У боју на Дубљу, Сима се је просуо тако, да је, с тога, до смрти морао увек носити потеге од јелење коже.
Кад је Кнез Милош с Марашли-Али Пашом углавио мир, Сима је постао писар најпре у Марка Штитарца, па у Јована Обреновића, брата Милошева и, најпосле, у оној „народној канцеларији“, у Београду.
Године 1816, кад су, у Београду, погубљени војвода Петар Молер и Капетан Радич Петровић, Милутиновић остави и службу и Србију па седне на Васиљевићеву лађу лончарицу, и пусти се низ Дунаво, с намером да иде у Бесарабију тражити своје родитеље који су били отишли онамо с осталим српским бегунцима од 1813. На тој лађи, заједно са Симом, путовао је и некакав Грк.
Лађа стане под Видином, а Турци ухвате Симу и онога Грка, па их окују, и баце у тамницу. Сима је ту тамновао 15 месеца.
Пошто га Турци, као човека права, пусте, најми се у некака Турчина да му ради башту и да је чува. После тога био је учитељ у месној школи. Ту се је Сима познао и побратимио с младићем Христифором Хаџи-Јовановићем, из Свиштова, ком је, после, посветио своју Србијанку1.
У Видину је написао Тројесестарство које је, доцније, издала Матица Српска (Липиска 1836).
Из Видина је отишао у Бесарабију, и у Кишењеву је нашао свога оца, а мајка му је већ била умрла.
Мора бити да је дотле мисао о Србијанци дуже време Симу занимала; али онда, находећи се међу многим војводама и другим посленицима оне борбе од 1804—1813, Сима је своју спрему попунио, и Србијанку довршио.
Да би је наштампао, мислио је ићи у Липиску, али је, за тај пут и за штампање, ваљало новаца.
Србин, Јован Ризнић, трговац у Одеси, упита Симу:
— А колико ти треба новаца да Србијанку наштампаш?
— Хиљада талира, одговори Сима.
— А колико ти, Симо, ваља за трошак?
— Остаћу онамо три године; на сваку годину ваља ми, најмање, по сто талира!
— Ево ти хиљада талира за књигу; и ево ти по триста талира, за три године, за живљење; али ми немој јавно захваљивати, нити ми имена помињати у књизи.
И отац му је на то име дао неку суму.
Сима се дигне те у Липиску. Онде је књигу штампао, и слушао лекције на университету.
Ту се је познао с Хердером, Гримом, Кругом, Уландом, В. Герхардом, и са ђенијалном Амалијом Талфи, које се је свакад сећао с неким милим расположењем. Њој је и посветио своју Зорицу, која је штампана у Будиму, 1827.
Али као да му сва поменута помоћ није била довољна. И онда је помоћ побратима његовога Христифора дошла баш кад треба.
За то је Србијанку и посветио његовом пријатељству!
Србијанка је штампана 1826 године, у 4 књиге.
Боравећи стално у Липисци, Сима је, на неко време, ишао и у Берлин; ишао је, једном, и у Грефенберг, у аустриској Шлезији, те се је познао са чувеним, у оно време, хидропатом Присницем, и његовим начином лечења.
Године 1827, Сима оде у Црну Гору. Владика Црногорски, Петар Први, узме га себи за секретара, и повери му свога синовца Рада Томова, да га учи.
И Сима је свога ученика, потоњега главара Црне Горе, учио шпартански, онако како доликује земљи у којој ће владати.
Сва је прилика да је баш Сима највише и помогао да се у Рада развије песнички дар који је, доцније, прославио и ученика и учитеља.
Бавећи се у Црној Гори, Сима је написао: Историју Црне Горе (Петроград, 1835); покупио је неке народне песме: „Пјевања црногорска и херцеговачка“. То је штампао у Будиму, 1833, под измишљеним именом: Чубро Чојковић; написао је драму „Дика Црногорска“ (Цетиње, 1835), и трагедију „Обилић“ (Липиска, 1837).
Док се је бавио у Црној Гори, председник сената, Стеван Перков, због малих његових ушију, прозове га Чубро. То име буде Сими јако по вољи, и он му још дода Чојковић, што означава човека с мушким човечанским врлинама. После се је, ето, и потписивао понекад Чубро Чојковић.
Кад је Симин ученик Раде, по смрти Владике Петра Првог, примио владу над Црном Гором, као Петар Други, Сима је, босоног, побегао с Цетиња у Котор, и оданде се је, после доста муке, докотурао у Србију, и дошао у Крагујевац, где га је примио и потпомогао брат му Ђорђе Бесара.
Сима је, као што је напред речено, много помагао да се у младића Рада развије песнички дар, и да тај младић, после смрти Владике Петра, постане Владика. За то му је ученик био увек захвалан: најпре је посветио Сими своју „Лучу Микрокозму“, а после је написао песму „Спровод праху С. Милутиновића“, у Подунавци, 1848.
Кнез Милош постави Симу најпре за помоћника рујанском срдару, Јовану Мићићу, а после га прида команданту војске у Кључу, која је имала сметати Турцима фетисламским здружити се се Турцима адакалскима (1833).
Године 1835, по жељи Кнеза Милоша, Сима је ишао у Црну Гору, те приволео на повратак у отаџбину владику чачанскога Нићифора Максимовића који је, због заваде с г. Јованом Обреновићем, био онамо побегао.
Тај посао Сима је свршио по жељи Кнежевој, и вратио се у Крагујевац.
Те исте године, Сима је ишао у Цариград, у свити Кнеза Милоша.
По повратку из Цариграда, Кнез Милош постави Симу за Историографа Србије, са 300 талира плате на годину!
Сима је ишао из округа у округ, саслушавао људе о догађајима, и писао Историју Србије од 1813 до краја 1815.
Написавши ту историју, Сима је посвети Милошеву брату, Јовану Обреновићу, као добротвору својему и својега књижевнога рада. Да би спис свој наштампао, Сима оде у Липиску, и своју историју штампа у 6000 примерака. Од тога броја половину најпре пошаље транзито у Србију. И та пола срећно доспе, и разиђе се по читаоцима. Другу полу задржи у Бечу аустриска цензура, и спали је. Па и они примерци, што су стигли у Србију, и разишли се по рукама читалаца, после су хватани и спаљивани!
За што?
Говорило се је онда да се то чини на протест Русије?!
Ето за то је та књига данас тако ретка.
Враћајући се из Липиске, Сима се задржи у Будиму; и ту испроси за се девојку Марију Поповићеву, за коју му је Вук говорио да врло добро разуме Србијанку. С том девојком венчао се је у Будиму, 20 јула 1838, и с њом је, после, живео до смрти.
А у пролеће, те исте године, управо 4 маја, српска омладина у Будиму, крунисала је Симу лаворовим венцем као народнога песника!
Док се је тако бавио у Будиму, написао је „Тројебраство“, које је штампано у Београду, 1844.
Вративши се у Београд, Сима је добио звање директора основних школа.
У архиви министарства просвете, онога времена, находи се Симина молба за „водолечиште“ негде близу Београда, али му та молба није примљена.
У борби странака у Србији, од 1839—1842. Сима се је држао „уставобранитеља“; њих је заступао и бранио, а противнике њихове нападао и ружно. За то је морао бежати из отаџбине, у коју се је вратио тек по одласку Кнеза Михаила.
Нова влада у Србији дала је Сими место секретарско у министарству просвете, а после га је поставила за члана апелационога суда.
Године 1846, Сима је, по наредби српске владе, одвео шест младића у Кијево да уче богословске науке. Међу овом шесторицом био је и Милоје Јовановић, потоњи митрополит српски Михаило.
Из Кијева, Сима се не врати одмах кући, него оде у Москву и у Петроград, и задржи се, на том путу, много дуже него што је био овлашћен. Кад се вратио у Београд, имао је неприлике са својим старешинама, који су га кривили за тај самовољни поступак, али му се је ипак све прошло о лако.
Сад је Сима смислио да отвори некаку пивару, те да њом поправи своје новчано стање. Управо, од тога доба само се бавио том својом пиваром и писањем. Пивара му се је угнула под дугом, а из пера му је изишла трагедија Карађорђе, која ни данас није штампана.
Тада је био у неописаној новчаној оскудици.
у то доба, снађе га смрт напречац те умре 302 декембра 1847, а 1 јануара, 1848, буде сахрањен.
И као што бива многим славним људма, тако је било и Сими: за живота се злопатио и невољисао као нико његов, а кад је преминуо, дигле су се све школе и сви наставници, сви чиновници, многи великани, и мноштво грађана — да га испрате!
На опелу, у великој цркви, служио је сам Митрополит Петар, с мноштвом свештеника; синђел, Сава Јовшић, говорио му је беседу. А опроштајну молитву очитао му је сам митрополит; на гробу, у име српских књижевника, побројао му је све велике заслуге, професор Исидор Стојановић, и, најпосле, два одлична ђака, у стиховима, оплакали су велики губитак српске књиге.
У Српским Новинама, бр. 1, штампан је о Сими врло дирљив некролог који се завршује речма: „Земља за њим плаче, а небо му се радује“!
Сима је укопан код Маркове Цркве. Поред њега почивају његова три добра пријатеља: Јоаким Вујић, Вукашин Радишић, и Глиша Возаровић.
Међу тим, удовица Симина није имала чиме сахранити покојника; Митрополит Петар послао јој је 20 дуката, а и други пријатељи дали су ко шта, те се тако укопни трошак подмирио.
Милутиновић је био човек средњег раста, снажна тела, а црне масти: глава му је већ била ћелава, те му је, од тога, чело било врло велико, а обрве су му биле веће него бркови у некога; брци пак били су му подебели, а поглед озбиљан али пријатан. У друштву је био разговоран и доброћудан, а у беседи озбиљан и уљудан.
Био је ходац за причу, јахач за хвалу, гађач међу најбољима, а пливач којему друга није било.
Тим својствима Симиним особито су се Црногорци дивили.
Симина се слика налази у народном музеју, у Београду.
Осем језика матерњега, Сима је говорио руски, бугарски, грчки, немачки, латински, и по мало турски и маџарски.
Милутиновић је био писац необично плодан, особито као песник. Говорити стихове без припреме, било му је нешто са свим обично. На своје саставе није много пазио; где је што написао, ту га је и оставио. Тако му се је изгубио спев Распевке и ране Попа Луке Лазаревића на Мишару (у 5 песама).
Његове песме, растурене по разним часописима онога времена, муњевитом брзином прожимале су српске умове; особито оне песме које говоре о устанку и о бојевима с Турцима.
Оставио је у рукопису свој живот, али само до године 1807; а сав живот Симин, кад би се описао, био би занимљивији од свакога романа.
Желети би било да се Симине песме, ако не све, оно бар одабране, штампају, те да на ново почну задахњивати српску омладину, и сву интелигенцију, тежњама патријотским и племенитим којих су све пуне и препуне.
Допуна
Ноћу између 9 и 3 декембра 1900 године умрьо је на пречац у Панчеву Симе Милутиновића једини син Драгиша Милутиновић, и одонуда 5 декембра пренесен у Београд, сахрањен је у Новом гробљу.
Том приликом ископане су из гробља код Маркове цркве и кости Симе Милутиновића Сарајлије и његове жене Марије, и пренете па сарањене у Новом гробљу поред сина им Драгише.
При ископавању на Симиној глави нађен је велики босански вес с кићанком; испод веса нађена је готово сва коса, а иконице од порцулана, с којом су га, по казивању, сахранили, нису могли наћи.
- Овај Христифор Хаџи-Јовановић учио је лекарске науке, и, баш онда је био пошао да полаже докторске испите. Познавши се са Симом, и видевши колико му ваљају новци за штампање Србијанке, да му све што је био спремио за своје испите, тако сам остане доктор без дипломе. Тај је Христофор, као доктор, после живео у Београду, и умрьо ја овде, године 1845. ↩︎
- У протоколу умрлих, који се чува у великој (аранђеловској) београдској цркви, за годину 1848, под бројем 1, записано је да је Сима Милутиновић умр’о 30 декембра 1847 а сарањен је не сутра дан 31 декембра, него преко сутра, 1 јануара 1848 после по дне.
То, што је покојник остао несахрањен дана 31 декембра, дало је повода ондашњим београдским листовима, да разно говоре о дану његова издахнућа. ↩︎