Милутиновић Јовица, родио се у селу Санковићу, 1773, у ваљевској Колубари.
Још године 1804, када је Кнез Никола Грбовић, с војском, опколио Ваљево, Кнез Јовица је начинио од марама барјаке, и носио их тамо и овамо поред војске, само да Турци, видећи те барјаке, добију више страха.
Од године 1804 до 1813, Јовица је био свуда у бојевима где год су били Колубарци. 1 августа 1810, на Рожњу, код Сокола у логору, постао је подвојвода1, а 26 маја 1812 добио је диплому на већи чин.
Несрећне године 1813, пребегао је и он у Срем; а 1815, кад је чуо за таковски устанак, вратио се у Србију, заједно с Павлом Цукићем, и Максом Крстићем; и одмах је, на том путу, између Палежа и Шапца, похватао неке Турке и исекао их. Иза тога, спусти се к Палежу, те и то место очисти, јер су Турци Палежани већ били готови да беже у Београд.
Очистивши тако Палеж, Јовица остави у њему нешто војске и капетане: Петра Јерића из Звечке, и Ђуру из Црвене Јабуке. Сам пак, с Цукићем, похита к Ваљеву, те и њега опколе. Ту на Кличевац дође к њима Кнез Рака Тешић из Мионице, и Радован Грбовић, који су се били уклонили у Маљен од Турака.
Јовица и Цукић разгласе по војсци да је сва Србија устала на Турке, и да ће, до који дан, прећи сви који су били отишли из земље 1813, те да је готово извесно да ће народ победити Турке.
Али сутра дан дође глас, да су београдске спахије удариле на Палеж, да су се она два капетана морала уклонити испред веће силе, и тако су Турци на ново заузели Палеж, и на Посавину већ разрезали запру!
Јовица тај час узјаше коња, шчепа камџију и, са 100 коњаника, потрчи к Палежу. У селу Грабовцу чује да и Кнез Милош из Шумадије иде на Палеж, и тако, у сами мрак, стигне, и састане се с Кнезом Милошем.
Турци у Палежу били су се опкопали. Кнез Милош одмах нареди да се из оближњих села довуку товарна волујска кола, да се граде домуз-арабе2 за јуриш на Палеж.
Док се то спремало, Кнез Милош упита Јовицу, где би се могао састати с Петром Молером, макар, тога ради, морао и у Срем прећи? Јовица одговори да се може састати у селу Прогарима, у некога Попа Живка. Кнез тада преда управу опсаде своме барјактару Сими Паштрмцу а он, с Јовицом, оде к селу Уровцима. Ту Јовица нађе чун и два добра момка који Милоша, сама самцита, превезу преко Саве, и одведу кући Попа-Живкој. Јовица се врати к Палежу, те сви навале градити оне домуз-арабе. Кад буду готове, они их, као пробе ради, почну примицати к Палежу. Турци се препадну од тих накарада, па навале товарити се у лађу да беже на ову страну Колубаре. Та лађа била је чето-кајик, с једним топом. Претоварена, она потоне насред Колубаре. Срби сад јурише у варош, где још нешто Турака затеку, те све исеку, и задобију турскога оружја, и џебане. Сутра дан извуку из воде четокаик са свим оним што је било у њем. Преко сто Турака било је као год да су живи само без душе: како су у каику седели, тако су се и потопили.
Јовица сад онај четокаик с топом спусти низ Колубару у Саву, па онда пође уз воду, а Паштрмац, с коњаницима, сувим, те на Забрежје, да оданде даду глас Кнезу Милошу о овој новој победи и добитку.
У вече тога дана, врати се Кнез Милош из Прогара. Јовица га дочека, и покаже му како су срећно растерали Турке из Палежа, и какву су добит задобили.
И после овога, Јовица је у рату, док је трајао, и у мирно време био један од најразборитијих и највреднијих народних старешина. У боју на Дубљу, допао је тешких рана, али их је све преболео. Кад човек чита оно што Милутиновић пише о Кнезу Јовици, не може довољно да се начуди енергији, мудрости, и родољубљу овога честитога Колубарца.
Кнез Јовица је, с буне у Крагујевцу, 1842, пребегао у Срем, као човек који се држао Кнеза Михаила.
Он је преминуо у Руми, у Срему, 20 јула 1846, и онамо је сахрањен.
Имао је још два брата: Пантелију и Грујицу.
Пантелија је погинуо у боју на Шапцу; а Грујица је, у јуришу на Чачак, добио шест рана и — пао за отаџбину!
Благо мајци која их је таке родила!
Допуна
Милутиновићу Јовици на гробу, у Руми, има ово записано:
На крсту:
„Србину из Србије, мајору Јовици Милутиновићу, из вечите љубави супруга Пеладија, из родитељске незаборављености и синовног почитанија три кћери са трудом зета његова Јеврема Б. Тадића, трговца из Ваљева, овај памјатник подигоше му за вечни спомен“.
На плочи:
„Блажено упокојени раб Божји Јовица Милутиновић, мајор, чиновник из Србије. Овде његове српске кости леже. Он роду и отечеству свом, као храбар и ваљан Србин од 1807 до 1833 велике и многе важне услуге пожртвовањем свога живота учини. И тежећи кости у свом отечеству оставити, у 76 години своје старости, на жалост рода свога, верне супруге Пеладије, и трију кћери, преселе се и вечност 213 јула 1846 у Руми. Вечна му памет4“.
- Тако гласи докуменат који му је дан на тај чин. ↩︎
- То су на двоколицама приковане јаке даске; неколико људи терају те двоколице пред собом и, заклонивши се за те дебеле даске, пуцају на непријатеља. ↩︎
- Можда је ово дан укопа. ↩︎
- Овај запис имао је доброту послати ми Милан Св. Николајевић, тајник владе у Загребу, 8 јануара 1895. ↩︎