Милутиновић Ђура (Слепи), родио се на Грахову, 1770 године. У својој 17 години ослепео је, и постао гуслар.
Почињући од године 1806, Ђура је више пута проносио кроз турску земљу, и кроз саму турску војску, писма из Црне Горе у Србију, и натраг. Он је имао гусле, у које су се писма тако вешто уврћивала да нико ни поумио није да оне, осем своје јеке, још и пошту чувају!
Најпосле је остао у Србији, и станио се у Београду, где је примао нешто плате као пензију. За то време, ишао је у ону Велику Школу, у којој су предавали Југовић и Радоњић, и више пута знао је лекцију боље него икоји ђак.
Године 1813, кад је Србија пала, Ђура је, с Карађорђем, отишао најпре у Градац, па после у Бесарабију, у Русији.
Тамо је, као и други српски бегунци, примао помоћ од рускога цара, али га је срце вукло да се врати у Србију.
Године 1816, дођу Стојковић и Чардаклија уз Петрограда у Хотин, и стану склањати Србе бегунце да се населе иза Дњестра, с правима обичних досељеника. Бура се томе одупре из све своје снаге.
— Зар ви, слободни Срби, говорио је он: — да будете прости козаци, и да заборавите своју красну отаџбину?
А Стојковићу је рекао:
— Господине Стојковићу! Мојсије је избавио свој народ; избавите и ви нас, помажући нам да се вратимо у своје отачаство!
Године 1817, Ђура се је, с онима коју су тада дошли овамо, вратио у Србију. После тога, највише је живео у конаку Кнеза Милоша, где се хранио и наставао, а и неку је новчану помоћ примао.
Кнегиња Љубица није никад хтела сести за ручак, док се не нађе „Брат Ђура“, да и он седне. Обично је седео у дно стола, и служен је као и други гости. Бегови Милан и Михаило отимали су се који ће пре довести „Чича Ђуру“ на ручак, или му учинити другу коју услугу.
Ђура је и иначе био призиван и поштован. Био је висока раста, сува озбиљна лица, чиста и прикладна одела; ишао је кроз улице лагано; с дугачким штапом у руци, као какав Велизарије!
Сима Милутиновић, или други који одабрани београђанин, често би притрчао, узео га за руку, и извео га куд жели да се упути.
Највише се је бавио у књижари, онда тек почетничкој, Глише Возаровића, и најрадије је окупљао претплатнике на нове српске књиге. Он је не само књиге распродавао, него је и склањао људе да их читају, уверавајући их да ће читањем прибавити себи и сласт и корист!
Миловао је врло да се рашири обичај: држати имене дане. За то је сваком гледао да нађе имењака у календару. У том није свакад био срећан, али су га људи ипак радо слушали. Тако је протумачио да човек коме је име Голуб ваља да држи имени дан на Богојављење, јер се тада помиње Св. Дух, као голуб; а Живку и Живки нашао је да је имени дан Васкрс. Јер се на тај дан пева да је Христос мртвима дао живот!
Слепи Ђура је умрье 9 септембра 1844, у Београду.
Српске Новине огласиле су смрт његову; професор лицеја, Др Јанко Шафарик, написао му је некролог (бројеви 74 и 75). Наш мили песник, Љуба П. Ненадовић, за гроб Слепога Ђуре спевао је овај запис:
„Спомен’те ме, ко овуда прође,
Ја сам старац, име ми је Ђорђе.
Седамдесет живео сам лета
А не видех ја овога света;
Ал’ сам опет ја вас задужио:
И гуслама српству сам служио;
Певао сам песме о биткама.
Проносио писма у гуслама.
Та многе сам посеко душмане
Кад ми рука са гудалом махне.
Кад прођете поред гроба овог
Сетите се мене, старца слепог.
Без очију тражио сам роду
Да прогледа, да види слободу“!
Слика Ђуре Милутиновића има у народном музеју, у Београду.
Допуна
У Народној библиотеци у Београду, међу још неуређеним хартијама, има свежањ многих писама покојнога Ђуре Милутиновића Слепога; ту су његови документи и разна писма која су њему врло многа лица писала. Ово нека се не заборави!