Милићевић Стојан, родио се у селу Ћићевцу, округа алексиначког, 1783, од оца Милића, и матере Станке.
Стојанов отац Милић, кнез ражањски, био је и војвода, и дипломат, кога су Срби слали к Турцима ради договарања. Стојан је, с оцем својим, војевао, кад год је алексиначка нахија кретана на војску.
Оба су била на Каменици 1809, и из оне велике погибије изнели су своје главе.
После тога, Стојан се је запопио, али му петрахиљ није сметао носити пиштољ чак до смрти.
Године 1813, кад су Турци овладали Србијом, ухватили су Кнеза Милића и његове синове Дмитра и Стојана, и хтели су њиховом смрћу застрашити околне Србе, да се не усуде мислити о новом устанку.
Кнеза Милића, и сина му Дмитра, набили су живе на коље на Мечки, а Стојан је то гледао и чекао свој ред.
Стојан је био поп; њега су оставили на послетку, и његов колац био је обојен зеленом бојом.
Света српскога било је, на том страшном извршењу, врло много. Жалећи што се хоће да затвори кућа Кнез-Милићева, неки Срби се стану молити Турцима, да бар Попа Стојана оставе у животу. Турци ни главе не окрену, већ јаднога попа почну набијати жива на колац. Срби се сажале и повичу:
— Ево 25 кеса (12.500 гроша), поклоните нам Попа Стојана!
Турци стану; старешина манастира Св. Романа изброји Турцима те паре; они Стојана, онако рањава, пусте. Дошавши кући, Поп-Стојан прода 400 брава свиња, и одужи се, са захвалношћу, старешини светороманском.
Доцније, дође заповест од везира, те Попа Стојана, са 59 других људи, окују, и отерају у Крушевац, Шашит-Паши Френчевићу.
Овај паша био је некад познаник Кнеза Милића. Он пусти Попа Стојана те овај, сиромах, загребе без душе кући.
После неког времена, дође Попу Стојану нека баба Тана, Туркиња, и каже му да на њега иду 30 каваза, па су остали у Ражњу на конаку. Она је чула да зборе турски, Попа Стојана да убију, и кућу му поробе.
Поп Стојан, чувши то, брже боље покупи што се пре могао, и побегне преко Мораве, у село Варварин.
То је било већ године 1815, кад је Кнез Милош био освојио све до Мораве.
Кавази дођу у Ћићевац, потраже Попа Стојана, сиђу чак на Мораву, а кад им се одовуд одговори димом из пушака, они се врате у село, те попу све дигну и однесу, а кућу му и стаје попале.
Попа Стојана, после тога, Кнез Милош намести да попује у Варварину. Ту је, доцније, постао прота за Темнић, и ту је умрьо 17 септембра 1853 године, и сахрањен је код цркве варваринске.